Ne znam, seća li se ko od vas svojih dvadeset godina?
Ona se seća, vrlo dobro. Bilo je leto, vrelo i sumorno. Dugi tropski dani, i kratke ,ali vrele noći obeležile su to leto. I ona, umorna , tužna i sama. Prepuštena talasima osećanja , onih teških i bolnih od kojih ne postoji beg . Onih osećanja , koja se kriju u mračnim uglovima sokaka, stana i postelje. Izviru poput nemani , stežu , prete da nikad neće otići i bole.E, takvo je bilo to leto kada je ona napunila dvadeset godina. Bio je avgust sparan i težak. Teško, bez imalo volje krenula je prema gradu. Izlazak. Ne seća se kad je poslednji put izašla u grad, smejala se i živela. Skoro je bilo, ali se ona nije sećala.
Skadarska ulica se prostirala pred njom. U jednoj od bomeskih kafana čekala ju je drugarica sa svojim društovom. Tačnije, društvom svog verenika sa kojim je ove avugostovske noći slavila veridbu. Ona...Povodom ovog dogadjaja nije bila ni srećna ,ni tužna. Ravnodušna . Otišla je osoba koju je volela , kojoj je verovala, ta osoba je otišla nekom drugom. Bes, očaj, suze- proslo je. Ostalo je samo tupo osećanje izneverene nade. I pitanje koje lebdi u vazduhu : nadati se , da li znači, varati samog sebe?
Dok je koračala strmom ulicom, na viskokim i neposlušnim potpeticama, pažnju su joj skretali zvuci tambure, zvižduci momaka i žamor. ''Život još postoji'' zaključila je , dok je nespretno gazila kaldrmom Skadarske ulice. Našla se pred ulazom u jednu od poznatijih skadarlijskih kafana. Ušla je polako, nesigurno, ponovo je bila medju svetom- nasmejanim, pijanim, razdraganim. Ubrzo, nalazi sto za kojim sede njeni prijatelji. Veseli, pomalo pijani i zaljubljeni. Verenički prsten koji sija zamagljuje joj pogled. Hoće li nju neko voleti takvim sjajem ljubavi? Odgovora nije bilo, muzikanti su svirali svoje, ljudi pričali i smejali se po svome, a ona nabaci lažni osmeh na lice, nazdravi u čast budućih mladenaca i uperi pogled ka nekoj zamišljenoj tački.Vreme je odmicalo, a nije se to primećivalo . Ništa čudno. Sa pogrešnim, izgubila je godinu, oduzeo ju je i pogazio ,bez pitanja i griže savesti. Ostala je sama u borbi sa vremenom- surovim protivnikom. Večnim,a opet prolaznim, koje naredjuje kada će zaboraviti, odsanjati i prežaliti. Sati su prolazili, muzika je svirala , njen pogled je lutao unaokolo. Tek tu i tamo podigla bi čašu , nazdravila, nasmejala se . I opet bi se vratila u prvobitno stanje - tup pogled, nevidljiva tačka i misli, bezbroj misli o tome šta je bilo,a šta je moglo biti. Medjutim, u predelu stomaka osećela je nemir. Nemir, onaj slatki i razdirujući, koji šapuće nerazgvetno i zagonetno : biće, biće , desiće se. Šta?! Znam, ali ti reći neću. Čekaj...A čekanje boli, umara i obeshrabljuje.
U žaru razgovora, smeha i planova o sreći i ljubavi njenih prijatelja, osetila je pogled na svom ramenu. Oštar ,ali topao. Nepoznat, ali željan. Okrenula se. Nekoliko metara od nje sedeo je On.Srednje visine, kratke crne kose, prelepog osmeha i dubokih plavih očiju. Gledao je netremice u nju, osetila je strah ni sama ne znajući zašto. Podigao je čašu u kojoj je bilo vino, nasmejao se i nazdravio njoj. Osmeh, taj osmeh. Ni sama ne znajući ,zašto privukao joj je pažnju. Upravo taj osmeh. Nasmejala se i ona. Ni sama nije znala tada, ali taj osmeh bio je poseban. Zašto... To tada nije znala,a možda ne zna ni danas. Nazdravljali su jedno drugom neizmenično . Odjednom, prilika srednje visine, prodornog ,ali hladnog pogleda , ustala je i prišla njoj.
Smireno, izgovorio je svoje ime. I ona svoje. Odjednom, ne znajući zašto, muziku više nije čula, žamor njenih prijatelja kao da je odzvanjao negde u daljini, gledala je , poput hipnostisanog bića te oči taj osmeh. U njima se krilo nešto tajanstveno i hladno. Istovremeno nežno i opasno. Srce joj je lupalo, govorila je sa tom prilikom. O svemu...O sebi, svojim studijama, patnjama i željama. Govorio je i ćutao. Smejao se i mrštio. Onda , došla je vreme za polazak. Prijatelji su je opomenuli da krene jednom, pa drugi put. Posluša ih, ne osvrćući se na zanimljivog ,plavookog neznanca. Znala mu je ime, mogla proceniti godine kojih je bilo više nego njenih. Mislila je...Sećaće se jedne noći u jednoj beogradskoj kafani u koju su neki došli ponešeni srećom,a ona tugom i željom za dahom života, onog živog i pravog,a ne umrtvljenog i satkanog od sećanja. Neznanac , namrštivši se , sa nekim čudnim osmehom poželi joj dobru noć i reče i srešćemo se. Vratio se za svoj sto, koji su okupirali njegovi pripiti prijatelji. Otišla je. U noć, vrelu i kratku, misleći o njemu , muzici i vinu , i nesvesno smetnula je sa uma onog koji ju je doveo dovde.
Poslednje što beše čula bilo je ''Vidimo se'' palo je tačno sa njegovih tankih usana.
Fraza. Nije volela fraze. Smatrala ih je lažnim izjavama koje su tu, samo da bi popunile prazne redove u razgovorima izmedju onih koji ,zapravo, nemaju šta reći.
Vreme je teklo, kao što to uvek čini, ne pitajući one koji žive u njemu šta mislle o tome. Bio je kraj avgusta , nad Beogradom se prosuo topli, letnji pljusak. Ona, ponesena nekom čežnjom pomešanom sa tugom, reši da korača mokrim ulicama. Da kisne. Da rukama sklanja kišne kapi sa lica i usana. I neprimetno, iskrade se iz kuće . Niz ulice se slivala voda, ljudi su se tiskali ispod kojekakvih nastrešnica. Psovali su, ljutili se. Neki sa čudjenjem gledali devojku koja prkosi letnjem pljusku. Mogla je pretpostaviti šta šapuću dok je posmatraju '' lujka'', ''nastrana'', muka je naterala da žuri pa ne mari za kijamet'' . Nije marila. Nikuda nije žurila. Nešto, ni sama ne zna šta, navelo ju je da krene nekuda. Po pljusku, vetru , preskakajući bare koje ih bilo mnogo po ulicama. Bez plana, bez cilja, koračala je. Našla se pred Sabornom crkvom u Beogradu. Bilo je šest sati posle podne, letnje vreme, crkva je bila otvorena. U džepu svojih pantalona napilala je nekoliko zgužvanih novčanica. Tiho, ušla je u crkvu, kupila par sveća. Oseti mir. Primeti izgubljenu veru koju je polako nalazila. A sama , nije bila vernik, nije bila čak ni krštena. Koga briga...Ona se moli, iz srca, iz glave iz osećanja koje je navodi na to. Pali sveće za one koji sanjaju i one koji su tu. Za njega da se vrati njoj i njima. Nije primetila da se poslednja sveća ugasila. Vetar, promaja, šta god- sveća nije stigla dogoreti.
Još nekoliko molitivi upućenih nekome gore pale su sa njenih usana. Izašla je iz crkve, Prosjaka nije bilo, na miru je mogla napustiti crkveno dvoršte. Dok je koračala trotoarom , nije primetila priliku ,koje je koračala ka njoj. Muškarac, srednje visine, u crnoj košulji u crnim pantalonama. Pokušavao joj je uhvatiti korak. Odjenom, okreće se. Kiša je stala, nebo se razvedrilo,a Saborna crkva ostala je da sanja u mraku.
'' Za koga se moliš?'' upitao ju je kroz osmeh. Prodoran plavi pogled, osmeh koji se ne zaboravlja . Bio je to On.
Ćutala je . Bila je zbunjena . Otkud on ovde? Da li ju je pratio? Još gore od toga, čitao joj je misli.
''Nisam te uhodio , ne brini. Nisam manijak. Želeo sam da se sretnemo i želja mi se ostvarila. Nadam se da će i svaka tvoja za koju si se pomolila u crkvi. Hoćeš da popijemo kafu, čaj? Pokisla si, hadje. Ja sam krenuo ka ''Knezu'' preko puta tvoje crkve...'' reče kroz osmeh i pruži joj ruku.
''Moje crkve'' pomislila je sa podsmehom.
''To nije moja crkva , svašta. Nisam za kafu zaista'' pokušala je odbiti ovog tajanstenog muškarca. Pokušala, ali nije želela. Njegove oči ,osmeh ulivale su joj mir. Osećala je da bi mogla satima pričati sa njim. O čemu? Nije znala, ali nju osećaj nikad nije varao.
'' Čim dolaziš tu ona je tvoja'' rekao je brzo ,a zatim dodao :'' Ajde sad samnom popi čaj ili kafu. Pomislio sam, srešćemo se opet, i ispade tako. Hajde'' govorio je sa osmehom, držeći je za ruku.
Razum je govorio stani, ne idi. Neku čudan osećaj, tiho ,da ga niko ne čuje idi, šta čekaš?
Držeči ga za ruku , ušli su u restoran Royal Knez. Nije bilo puno gostiju, taman onoliko da ne bude pusto i neprijatno. Seli su i naručili čaj. Smejao se. Čudno, ali delovalo joj je iskreno. Pričali su. O Beogradu, njoj, njemu, i raznim stvarima. Ni trenutak nije uspelo da joj ukrade sećanje na onog koji ju je povredio. Sveća je ugasila, ona to nije znala, ali je osećala.
Veče je prošlo. Ustao je, platio račun i poravnao košulju. Nekoliko trenutaka, gledao je netrmice u nju. Ona nije znala šta bi mogla reči.
'' Drago mi je bilo, zaista. Čudan susret,ali lep. Ne volim čaj ,ali sam ga popio bez muke'' rekao je sa osmehom.
Ćutala je. Izvadio je mobilni telefon, upisao njen broj.
'' Zvaću te. Na čajanku ili šta god. Ako nekad svratiš do crkve ponovo, potraži me ovde, često dolazim. Zvaću te, svakako'' rekao je dok se spremao poći.
Bila je već opuštena . Čaj, prijatan razgovor, smeh. Šta joj je više trebalo?
''Kako ćeš kući? '' pitao je.
''Lagano, koracima'' odgovorila je već veselo.
''Dobro,ako tako kažeš'' pomirio se sa njenom odlukom.
Ovlaš je poljubio u obraz , osetila je mekoću njegove kože i miris Opiuma koji mu je pristajao savršeno.
Rastali su se, ubrzo je stigla kući.
Usledio je njegov poziv , jedan, pa drugi.
Rekla mu je bezbroj puta kako i dalje ne može da poveruje da su se upoznali na tako čudan način. Pitala ga je kako ju je uopšte primetio tog popodneva ispred crkve . Uvek se smejao i samo bi dodao '' prosto ,ostvarila mi se želja da te vidim opet''. Počela je da veruje da se želje zaista ostvaruju. Na ovaj ili onaj način, uobičajeno ili ne, dešava se.
Pred njom je bio novi život.
Neočekivani, brz i nepredvidiv, obojen ljubavlju jer je molitva bila uslišena.
