Pokojnikova kuća

Kapiju masivnu od gvoždja, niko ne otvara

Tu više svet ne svraća,

To je pokojnikova kuća,


Zimi ,njoj se ne može prići,

Jer niko stazu do nje ne krči,

Godinu celu niko u njoj ne živi,




Prozore drvene niko ne otvara,

Unutra miriše na prošla vremena,

I uvek je tišina,


U kući toj stvari niko ne pomera,

Sve ostalo je na istom mestu kao onog dana,

Kad jedna duša je tu ispuštena,




Noću, njome koračaju senke,

Besne što za njihov mir ne gore sveće

Očajne što su zaboravljene,