Hodala je korakom lakim,
Izmedju jave i sna i bila je sasvim,
Život i smrt činila je jednakim,
Godinama već živela je na ivici,
Progonili su je snovi neostavareni,
Svi su se zvali isto kao i TI,
Plavetnilo neba beše joj sve bliže,
Korak sve lakši, kratak je put do večnosti,
Ako ti kaže ''kreni'' , nemoj je pratiti,
Tama je postala, nekako nežna , nekako blaga,
Ne postoji sutra, već samo juče i sada,
Došao je trenutak kada je prestala da se nada,
Visoko na nebu, zvezda jedna je pala,
U nebo vinula se duša mučena,
Tugom lomeljena, nikada voljena,
Jutrom hladnim, prolomio se vrisak,
Čovek jedan primi saučešće i čvrsti ruke stisak,
A masa , radoznala, ispusti težak uzdah,
Negde daleko ,ona se nasmeši,
Poslednji pozdrav uputi nedoživljenoj sreći,
Hladni vetar zaledio je kosti,
Povorci tužnoj što je tog jutra na put isprati...
Нема коментара:
Постави коментар