Vrisak-ogledalo snova

Trgnuo me iz nemirnog sna,


Užasan zvuk,

Čovečiji glas,


Trgnuo me je iz nemirnog sna,


Glas iz dubine duše,

Plač očajnika,


Trgnuo me je iz nemirnog sna,


Grub ruke stisak,

Očajnički krik,

Ljudski vrisak.

Senke-posvećeno nekome....

Noć lagano teče,

Al' kao da stalo je vreme,

Onog sata kada sam počela da čekam tebe,


Iščezli su zvukovi,

Svet se izgubio u tišini

A ti se kriješ negde u toj tmini



U vazduhu lelujaju senke,

Grozne utvare,

Šapću mi da više doći nećeš

Dala bih

Dala bih sve,

Što je moje, i što nije,

Da sada znam gde je,

Poklonila bih i najdraže,

Ono, bez čega se ne može,

Da tamo bolje je no što ovde je,

Ako se pitaš , kako je,

Jutrima isto je,

Kao što bilo je,

Danju, sumorno je,

Noću, hladno je,

Bez tebe teško je,

Dala bih sve,

Što je moje,a i što nije,

Da znam da spokojan je,

Odrekla bih se i najdražeg,

Da mi sada neko kaže,

Da kad dodjem, prepoznaće me,

Zimska balada

Jednom će stati satovi,

U daljini utihnuće glasovi,

Mili i poznati,


Jednom, krenuću,

Lagaću te, da doću ću,

A vratiti se neću,


Ti, ostani u sreći,

Ako te pozovem , ti se ne okreći,

I ne pitaj me kada ćemo se sresti,


Ti, poslušaj vetrove hladne,

Što dolaze iz neke zemlje daleke,

Ledene i severne,


Čućeš tužne stihove,

Potpuno istinite,

Poslednjim rečima ispisane,


Usnila sam vrata od suvoga zlata,

Nek' o tome svedoči ova balada,

O toj noći kad sam kroz njih prošla...


Ti, ne pitaj gde ,

Znaš da vidim sve,

I, bolelo nije


Ti , ne pitaj kako,

Lepršavim korakom,

Svetu rekoh zbogom,


Ti, pitaš se šta će biti,

Evo, lako je,

U očima zasijaće zvezde,

Ruke biće prekrštene,

Telo ogrnuće cveće,

Čak i gore voleću tebe,

Omiljene slike - Edvard Munk

....omiljena....

Zvezdana

Još jedno varljivo veče promicalo je kroz njen život. Boje , tamne i nedoukičive , smenjivale su se na nebeskom svodu. Prelepe. Čudese . Tajnovite. Svaka nijansa budila je po neku uspavanu nadu. Tamo, na istoku sijala je mala, srebrnasta zvezda. I ako visoka , ogrnuta tamnim plaštom noćnog neba, činilo joj se da bi samo jedan pokret ruke i bio dovoljan da je zgrabi i sačuva  za sebe , zauvek. Zauvek- čudno zvuči.
Da uhvati tu malu, srebrnkastu zvezdu ,šta bi učinila sa njom? Da li bi je čuvala , poput najvećeg bogatstva ,skrivenu daleko od očiju alavoga sveta koji bi je pokušao ukrasti? Ili, bi je ponosno stavila na čelo, poput ukrasa, poput oredena i bez imalo straha pokazala svima? Ni sama nije znala. U njenim dubokim očima, boje ponoćnog neba , skrivala se istina. Nedokučiva, mračna i željna oslobodjenja. Želela je medju svet , medju ljude. Vazduh koji je udisala ,postao je težak, gust , oduzimao joj je dah i postao joj je mučan. Mirisao je na smog, trulež i kraj. Udisala ga je duboko , zadržavala u svojim grudima. Ridala je. Jecala. Ali, istini nije dala izaći na videlo. U njenim, dubokim, ponoćnim očima krila se ta istina , koja je želela pobeći, najlakšim putem, skotrljati se niz njene obraze.
Varljivo veče počelo je bivati sve tamnije , počelo se pretvarati u noć. Tihu, hladnu i za nju beskrajnu. Mala, srebrnsasta zvezda na istoku , sijala je raskošnim sjajem , svojim očima gledala je pravo u nju.
Balkon. Star, oronuo, polukružan. Pod njim, nije bilo nikoga. Pod njim nisu se recitovali ljubavni soneti, na njemu nije se češljala neka lepa , renesansna dama , bojažljiva poput srne. Na njemu ,stala je ona. Zvaćemo je Zvezdana. Ne znam da li joj je tako bilo ime. Ali, te čudesne , varljive noći,ona potpuno sama , bez glasa razgovarala je sa srebrnastom zvezdom na istoku. Sve joj je rekla. Priznala. Jecala je. Ridala. I kako to uvek bude , istina je ,u potocima izašla na videlo. Njeni obrazi behu crveni , išamarani. Istina, boli. Zadaje najokrutniji udarac , poniženje. Nije želela priznati. Samoća je tiho obuzimala njen duh i telo.

Reći....Gde su nestale sve one reči?

Nežnost...Tako sladunjava ...Gde je ?

Telo joj je drhtalo, obrazi su bivali sve crveniji , istina je tekla u potocima , rekama , udarala ju je besumučno , kidala joj srce i povređivala telo, ali ona se nije predavala.

Godinama već. Ali, jedna varljiva ,tajanstvena noć , prikaza joj stvarnost onakvom kakva nije.
Srebrna zvezda na istoku ,učini joj se bliskom. Sve reči , obećanja, poljupce telo je odbacilo, poput kučke koja bezdušno odbacuje svoje male. Sve se stopilo sa noćnim vetrom, surovom istinom i nebom. Nebom koje je bilo blizu. Mala srebrnasta zvezda počeše sijati demonskim sjajem. Negde, u dnu starog ,oronulog balkona Memfisto se smejao zlobno. Kao i uvek, kada nas prevari slatkim obećanjima o večnom trajanju. O bezgraničnosti . O sreći, varljivoj prijateljici noći. Bio je zadovoljan . Poturivši lažno zlato, dobio je pravo. Kao i uvek, jer je to Memfisto. Uvek dobije ono što želi , jer ovaj svet pripada njemu, ali ne i on ovom svetu. O tome neki drugi put...
Počela je pružati svoje ruke. Bledunjave, tanke i koščate. Hladne . Tvrde. Prema istoku. Prema , sada velikoj ,poput sunca , šljaštavoj srebrnastoj zvezdi. Želji i čežnji. Tihoj patnji. Uvelo cveće odjednom je oživelo. Mirisalo je i cvetalo. U nemoj noći , hladnoj i dugoj, začuo se cvrkut ptica. Memfisto, i dalje se smejao u uglu oronulog balkona. Još malo, ova igra će biti gotova.
Nečujeno , prišunjao se Zvezdani. No, to joj nije bilo ime, kao što rekoh . Ali, on ju je tako nazvao. On ,koga je volela.
Srebrnasta zvezda na istoku bivala je sve bliža . Memfisto,. nežno spusti svoju šaku na Zvezdanino rame.
''Volim te '' reče.
'' Hoćeš li samnom ostati zauvek?'' pitao je.
Zvezdana, nema od čuda , znala je da sve što želiš možeš ostvariti . On je bio tu. Ljubav je pobedila. Njena zvezda ,konačno je zasijala, i bila je , da ne verujete srećna.
'' Eno je ! Gore, na vrh neba ! Sija! Vidim je! '' vrištala .
Želje su ostvarene , vidi ih , ide ka njima.
''Još samo malo... Još samo korak i tvoja je, zauvek! '' šapnuo joj je neki sladunjavi glas koji je podsetio na njegov.
Nežan dodir na ramenu dao joj je snagu. žmarci su joj obuzeli telo, bio je to poznat dodir. Njegov.
Srebrnasta zvezda, obasjala je čitavo nebo . Balkon. Neko bi rekao, svanulo je. Jedino , Memfisto je ostao ogrnut mrakom  u skrivenom uglu.
'' Hajde , Zvezdana. Još samo malo , malo i uhvatićeš svoju zvezdu'' šapnuo joj je sladunjavo.
Pružala je svoje ruke, visoko ka srebrnastoj zvezdi. Osetila je miris proleća , lipa. Uvelo cveće koje je oživelo , mirisalo je poput rajskog voća.
Opijena , spustila je ruke na ogradu oronulog balkona, osetivši kako je njena želja nosi, odvaja od tla, poletela je prema svojoj zvezdi.

Tup udarac probudio je susede. Telo, beživotno ležalo je na pločniku. Susedi, uznemireni okupiše se oko strašnog prizora gurkajući se i pogledavajući jedni druge. 
Sa vremena na vreme pogledali bi balkon , star i oronuo . Često je stajala na njemu, prisećali su se.
'' Dobra je bila, mirna i tiha. Mislim da je malo skrenula, ponekad bi noću, sama na balkonu govorila sa sobom'' reče jedan od suseda isledniku.
'' Znala je stajati satima zagledana u nebo'' reče drugi.
'' Šteta , mlada je bila'' nadovezala se starija žena .
'' Da li je imala familije, nekoga? Šta će biti sa stanom, imali potomke? '' upitao je debljuškasti , srednovečni čovek .
....Bilo je to u febrauru neke godine. Zvezdanu su ,zaboravili. I njeno beživotno telo na pločniku, i oronuli balkon . Ali, po nečemu drugom , zapamtili su taj februar. Prvi put , u njihovim životima, u februaru , snežnom i hladnom, procvetala je lipa u ulici u kojoj su stanovali . I danas, oni koji su u njoj ostali često se prisete samoubistva neke manite devojke, tek onako ga spomenu, ali dugo se čude i prisećaju mirisu lipovog cveta koji su tog jutra osetili. Golih grana, koje su ozelenele kao da je proleće. Čudo, bilo je to čudo!
Memfisto, ogrnut dnevnom tamom, jer on uvek nađe mračni kutak u kome će se skriti, zadovoljno je trljao ruke , sedeći ispod lipe koja je procvetala te zime.

Женски ликови у драми ''Краљ Бетјанове '' Ивана Цанкарa

У драми Краљ Бетајнове срећемо три женска лика , три носиоца различитих идеја.

Францку, кћер једног од главних јунака Кантора, Нину његову братаницу и Хану , Канторову жену.

Францка и Нина су ,осим крвним сродством у овој драми, повезане и љубавним троуглом : Макс, један од главних јунака, је заљубљен у Францку која је заручена ,а Нина је заљубљена у њега .

Францка и Хана у овој драми представљају страхове и слутње. Посебно Францка, која отворено и сасвим реално исказује своје страхове. У другом чину, када говори са Францом , својим заручником отворено му каже да му ништа не може дати осим страха и жалости , јер ништа друго нема. Францкин лик је представљен као лик реалне особе, која чврсто стоји на земљи , жудећи , попут сваког људског бића за срећом. Францкини страхови и слутње су сасвим реални и извесни.

Нина, Канторова братаница, представљена је као помало иреална и недефинисина. Она је носилац идеје чежње у овој драми. Заљубљена је у Макса, искрено га воли, спецефичном врстом спиритуалне љубави . Приказана , како стоји на прозору ,обасјана месечином , чекајући Макса да се појави. Нина је јунакиња ноћи, она сања , буди се, у сновима је прогони очева смрт ,за коју је крив нико други него њен стриц Кантор. Нинина судбина је запечаћена : Кантор је одлучио да је пошаље у манастир. У први мах може се претпоставити да је стриц одлучио да је пошаље у манастир , јер сања злочин за који је он одговоран. Ипак, у Нином лику се обједињују фаталност и зла коб , и само је питање тренутка када ће се то манифестовати на друге. Сама чињеница да је она предодређена да се замонаши , да буде лишена улоге жене и мајке , наговештава фаталност њеног лика. Она је трагична јунакиња , која мора отићи далеко од Бетјанове како је не би својом кармом уништила. Она потпада под власт неких виших, мрачних сила, називају је болесном , слути Максову смрт о чему и говори Францки ноћ пред одлазак у манастир. Њен лик наговештава проклетство Бетјанове, све лоше догађаје који ће задесити овај дом и људе у њему. Она чезне: за Максом и за својим личним миром. У Максу види свог спаситеља , види прекретницу , некога ко ће стати на пут Канторовим злоделима и прекинути проклетство.

У трећем чину драме Краљ Бетјанове клупко се размотава, Кантор убија Макса, и страхови Францкини постају јасно исказани, она жели отићи и о томе говори свом оцу. Она је носилац врлине,али њен страх надјачава њену врлину. И ако је реалније приказана него Нина , она је уплашено и слабо биће , које се препустило вртлогу судбине. Она остаје у Бетјановој, у дому свога оца, прећутно се мири са тиме да је он убио Макса . Она , против своје воље остаје у свету кога се гади, и постаје његов део , захваљујући своме страху.

У завршном чину , сам Кантор говори да '' ко има шта да ми пребаци , нека говори и нек се не куцне самном ''...У овој реченици садржана је судбина Канторове жене и кћери, Хане и Францке. Обе, и ако не подржавају Канторов систем вредности, повинују му се и постају део његовог света . Кантор је макијевелистички јунак, обасјан негативним сјајем. Ипак, ако је за утеху, Канторови противници које безпуркулузно уништава нису бољи од њега ,нити довољно јаки да му се супроставе . Хана , осуђује убиство Макса, не дозвољава оцу убици да додирује њихова два сина у једном тренутку, и кућу назива проклетом. Разлику у њеном гледишту видимо , ако упоредимо причу о радниковој жени из другог и из трећег чина. У другом чину , Хана говори мужу да разговара са том женом , јер неће она увек да је тера. Она је Канторова сенка и пратиља , слуга злог господара . У трећем чину, њен лик се другачије развија,јер она понавља речи радникове жене '' ...проклет био ти и твоја кућа...''. Ханин лик није довољно развијен, већ на крају драме ,она се враћа у своје првобитно стање , наставља да послужује Канторове госте и да буде симбол мучења и трпљења. Францка, остаје у дому свога оца , и поред све жеље да се супротстави злу ,она из својих страхова му се поклања. Канторови противници су слабији од њега ,а савезници како слабији, тако и покварени ,поткупљиви и  лоши. Једино, Нина носи у себи снагу и судбину особе које би могла уништити Кантора. У Нинином лику садржана је судбина Кантора. Кроз њене снове антипицира се зло које ће задесити Бетјанову, кроз њену личну несрећу осликава се несрећа сваког лика појединачно. Њеним одласком у манастир, далеко од Бетјанове, ствари се привидно враћају у нормално стање , Кантор наставља да суверено влада светом око себе , јер нема више противника који ће га плашити и против кога не познаје оружије којим би се борио. Нина у сваком смислу одудара од света око себе , представљена је као више, изабрано биће, коју лоша судбина није претворила у негативну јунакињу жедну крви и освете . Она се плаши , као и Францка , али њени страхови нису усмерени ка људима и догађајима око себе , већ ка оностраном ,из кога долазе поруке упућене злочинцима , које она преноси.

Женски ликови у драми Краљ Бетјанове , може се слободно рећи, нису довољно окарактерисани , већ доприносе потпунијој карактеризацији главних ликова Макса и Кантора. Ипак, и ако наизглед носе споредне улоге, ове јунакиње су носиоци важних порука и симбола ове драме. Кроз њих, читајући дело схватамо трагедију оних који трпе, и оних који владају . Све што се ''трпи'' прераста у тиранију ,а сви који ''трпе'' постају робови. Наизглед , први су у надређеном,а други у подређеном положају,а заправо и једни и други су несрећни и беспомоћни да се изборе против себе самих. 

Moja omiljena pripovetka -A.G.Matos

BALKON
Dru M. Juratoviću
I ja sam ljubio. Ponajljepšu, ponajčestitiju djevojku mog rodnog grada. Pošto ju zaručiše, otputujem u tuđinu gdje iza dugog vremena čujem da su joj roditelji propali i da nesrećna obitelj ode u velegrad sakriti sramotnu sirotinju. Otputovavši onamo prije Božića, nađem bijednu obitelj u zabačenoj ulici, u hladnom stanu, pod krovom, u starim, poznatim mi haljinama, u stidljivom smiješku i stidljivim suzama. Bijah hladan, korektan, prem dođoh sa drugim namjerama, bez stalne, jasne odluke.
Na Novu godinu dođoh čestitati i već htjedoh otići jer vrata ostadoše zatvorena. Najzad škrinuše. Otvorila mi ona, Cvijeta, u prostoj crnoj haljini, sa svježim ljubičicama na grudima gdje nekada izdahnuše moje prve ruže. Omršavjela, bijaše vitkija i viša, a stradanje joj još ne pokvari bijele, čiste kože. Kosa joj još uvijek bujna, rumena i zlatna, tako mekana da je noću, mislim, ne bih osjetio u ruci. Na širokim, djetinjastim ustima onaj stari djetinji smiješak. U širokim, mirnim, modrim očima djetinja spokojnost.
- Ja sam sama - reče mirnim altom gdje pjevahu sjene i snovi.
- Pardon...
- Uđite, uđite samo! Tata i mama odoše u grad. Ostadoh, jer se nadasmo vašem dolasku. Vi ostajete večeras s nama, je l' te? Bit će siromaški, al od srca. Mama je sinoć založila posljednji nakit. Veselo srce kudjelju prede.
Ulazeći kroz tamno predsoblje, osjetih ugodan, hladan val koji mi zapljusnu cijelo tijelo, skupivši se na tjemenu kao da se korijenje od kose sledilo.
- Vi mi zacijelo donijeste poklon! - veli ona ironijski, nuđajući mi stari, zeleni, poznat mi još iz N-a naslanjač.
- Pogodiste, Cvijeto - a srce mi budne olovno i objesi se o suho grlo. - Samo, na žalost, dar koji vam nosim, ne vrijedi ni groša.
- Tralalala! Znamo da smo ubogi. Stara pjesma.
- Dar koji vam nosim, ne vrijedi ni lule duhana...
- Ništa, ništa zato. Pokažite. Bit ću zadovoljna, obećavam unaprijed.
- "Pajacl" što vam ga donijeh, ima šuplje zube, uska prsa, kriva leđa, egave noge. Lijep je kao majmun i razlikuje se od njega jer ima modre bobuljice na žutom licu i na crvenkastom nosu. Ovakve glave nema najbenaviji benavi August.
- Pokažite, pokažite! - (Vuče me za kaput.)
- Bojim se da se ne uplašite. Taj prezent koji vam namijenih za sve ostale nove godine, ružniji je od zrikava krokodila, smješniji od otečena stara pavijana, dosadniji od rinocerosa sa zuboboljom.
- Ah, pa to je prekrasno! Dajte mi poljubiti tu hudobicu u usta!
- Vi, lijepa Cvijeto, jamačno ne mislite poljubiti mene.
- Vi ste zloban, pakostan, ja se srdim, ozbiljno srdim.
- Vi dakle ne primate mog jeftinog dara? - (Pauza.)
- Ne. Da je onaki kakim ga opisaste, možda bih ga primila.
- Šta ćemo kada nisam zanimljiv kao ćorav krokodil, kao otečen majmun, kao nostalgičan rinoceros. Ah, šta vidim... suze? Pardon, tisuć pardona, oprostite, o, bože moj... šala.
- Tako dakle, tako.
- Otvarate dveri u novu godinu, u novu ropotarnicu, je li?
- Šutite... ah... ah... ja se ozbiljno ljutim. Vi ste postali neotesan, zajedljiv, niste "šik", ne umijete zabavljati dame, niste kavalir.
- Vi dakle ne primate mog prezenta? To sam htio znati. - (Pauza.)
- Ne.
- Zašto?
- Jer... (Pauza.)
- Jer ga ne bih mogla baciti u oganj kao razlupanu igračku. Bez šale: zar je to sve što mi donijeste?
- Nije. Donio sam vam... jedan roman. Zabavan i kratak.
- Štogod smiješna? Pokažite.
- Dragovoljno. Odsvirajte mi štogod da se sjetim. Na primjer: Plovi, plovi, moja lađo! Samo piano, pianissimo, bez pedala.
Ruke joj stadoše prebirati - po mojim živcima. Bijahu blijede, bijele, kao da umiru od ljepote. Imale su fizionomiju lica. Cvijeta udaraše jednostavne kompozicije nenatkriljivo, djevičanski, kao čist seraf.
Onomad kada se udala, sviraše kao kuharica.
- Hvala, hvala. Iz vaših prstiju pjevaju ljiljani, bijele pahuljice, visoke zlatne ptičice u jutarnjem zraku. Hvala! Bio vam je, dakle, jedan doksat.
- Šta?
- Življaše vam, dakle, jedan balkon.
- Jedan baron?
- Ne. Jedan balkon. Jedan daleki balkon, u dalekoj zemlji, u dalekoj varoši, u dalekom, prostranom vrtu. Opaziste li da ima stvari drvenih, kamenitih, gvozdenih, koje volimo jer nas privlače više od tople ljudske duše? Zašto? Ne znam. Možda zato jer i one nas ljube svojim drvenim, kamenitim, gvozdenim srcem. Zašto vi toliko ljubljaste onu klupu na Cmroku, u Zagrebu, sa pogledom na župnu dolinu sv. Ksavera? Zašto toliko volim sive, nemirne oblake, zadovoljni dim, pospanu maglu, tragove od ptičjih nožica na prvom prhenjavom snijegu, mrtve muhe u mrtvim dvoranama? Zašto obožavam vodu kada se penje sa suzom u zrak, kada lomi tiraniju krševa, kada sipi po krovovima i po žednim poljima, kada se pretvara u kristalni led, u djevičanski snijeg i kada ju ljubi sunce u zelene, hladne, alpijske oči i u široka, modra njedra okeanska? Elem, lutajući tuđinom za nepoznatim mi ciljem, namjera me namjerila bila na prastar gradić sa tvornicama stakla i sa starim, drevnim parkom u blizini. Preskočivši zidanu, visoku ogradu i ušavši pod šaputanje starih bukava, grabova, lipa i pitomih kestena, nagazim na dvorac, običnu, staru, prostranu kuću sa gospodskim visokim prozorima, i tijelom mi prođu mlazovi sreće, čuda, miline, čega li, jer opazim balkon, moj balkon. I bude mi jasno kao sunce da me on, balkon, magnetskom tajanstvenom neodoljivom snagom privukao u nepoznat kraj, u nepoznatu, usku, provincijsku varošicu. Ne mogah skinuti očiju sa njega, sa balkona. Očarao, omađijao me, zaplijenio mi oko i dušu. Pa ipak, taj balkon bijaše kao deset, kao sto njegovih drugova koji me nošahu ili pored kojih ravnodušno prolažah. Zidovi oko njega mahovinasti, žuti, puni tragova od kiše kao staračko lice puno suza. Naslon mu drven, truo, a nose ga gvozdena pera, zavijena, okrugla, načičkana željeznim lišćem i cvijećem. Ovo bujno, graciozno gvožđe davaše mom samotnom, pustom balkonu notu dobroćudnu, kicošku, koketnu, nasmijanu. Ove željezne, prolistale i rascvjetale grane su kao lepeza naduvena od lahora, nabujala od ljubavnog daha koji nekada duvaše iznutra iz kuće sa nijemim, pustim, mumijsklm, zabravljenim vratima i prozorima. Tuga, strah neopisiva me osjećanja obuzimahu pod balkonom, gledajući ga kao lepezu punu mladosti i sreće u žutim, crvotočnim rukama, posmatrajući ga kao zaljubljen, primamljiv smiješak na slici dragog pokojnika kojega znamo kao sebe iako mu ne znamo imena. A preko mrtve lepeze, preko tog smrznutog rokoko-smiješka... preko mog balkona, uspuzao zimzelen, zelen kao najdraži mi kamen smaragd, zelen kao plijesan i lešina, zelen kao nada, tih i miran kao san i grob, zaljubljen kao starac. Privukao se, dopuzao, došuljao se do nasmijanog, do bezbrižnog mog balkona, sapleo mu od zelenih svojih srdaca bračnu haljinu, privezao taj zeleni peplos duboko za zemlju i prionuo balkonu oko ispupčenih prsiju kao bezbroj tananih, sarevnjivih zmija, te zadrijemaše, otrovne i site, na hladnoj žrtvi.
Moj me balkon napunio čudom, stravom, ljubavlju kao sfinga izbuljenih očiju i arslanskih nokata.
- Ko si, šta si, što hoćeš od mene? Zašto si me dovukao preko brda i dolina, preko putova i bespuća, preko voda, preko trnja? Što sam ti učinio? - pitah gvozdeni kameniti, truli balkon. Dopršale četiri crvene nožice, golub i golubica, sa grudima okruglim, namjehurenim od ljubavi kao mješine. Balkon, moj mi balkon mjesto odgovora pokaže gugutav, pernat pir, a od tog pirovanja muklo zastruji, zabruji, zašušti, zašumori podmukli zimzelen. Sunce zađe, siđe veče s Angelusom i prvim zvijezdama, a ja još uvijek netrenimice gledam u balkon, moj balkon, moj nijemi, drevni balkon. Usnusmo obojica u umornim noćnim sjenama, uspavani cvrčkom koji sipa zvuke srebrne, sićane i pospane kao one u visini zvjezdice. Zaspasmo pored krijesnica sličnih smaragdima, uz pospani žubor jezera sa šaranima, kornjačama i zmijama, uz šaptanje šaša i lisja od lopoča, a među lopočem i zvijezdama već se mazi stidljiva mjesečina, spuštajući u zelenu vodu plast od srebra i od brokata. Sve utihnu. Čula se tek tišina.
Od te sam noći svaki dan dangubio u staroj gradini. Vjetar, grom, žega, nepogoda - ništa me ne mogaše otrći od balkona. Pocrnih kao Ciganin, odijelo mi već visi u sljepačkim prnjama. Zaboravih na ljude, na svijet, na prošlost. U gradić bih odlazio tek po kruh za nekoliko dana. Ljeto tek u prvom zlatnom i mirišljavom naponu, a ja lutah šikarom i starim drvoredima, kao satir, omršavio od gladi i od samoće. Sprijateljih se sa lišćem, zavolih cvijet kozje mlijeko, pobratih se sa zapuštenim jezerom, paučinastim kioscima, trulim, mahovinastim klupama i porušenim kipovima. Balkon me nije više plašio, i što bih mu više dolazio, dolazio je svjetliji, dobrostiviji, nasmijaniji. Osjetih da i on za mene mari!
Jednog jutra nađem visoka vrata za starim mu leđima... odškrinuta! Balkon, moj stari balkon se probudio, oživio, uskrsnuo! Druge zore vidjeh na njemu okrajak od japanske lepeze i, približivši se kradom kao kozonožac usnuloj drijadi, nađem pod balkonom ružu, trudnu od rose i mirisa, toplu i tešku od sočnog rumenila, a na peteljci... svilena, ružičasta vrpca. Šmugnem u grmlje, cjelivam i gutam latice krvave, vlažne i baršunaste kao ženska usta i pohrlim u gradić, jer sa balkona, sa mog probuđenog balkona zahori skladan smijeh i nesnosni lavež psetanceta navikla na žensko krilo.
Sutradan nemah petlje preskočiti visoki zid oko parka, ne mogah jesti, piti, počinuti. Prekosutra odem, ne mogavši odoljeti, i nabrojim na jednom vlažnom, hladovitom puteljku do pedeset tragova od cipelica sa visokim, tankim petama na kojima se tanke žene povijaju kao ritam ljubavnih melodija. Gotov na sve, došuljam se blizu mog balkona i legnem na golu, vlažnu zemlju u uobičajenom šipražju, ne osjećajući trna ni koprive.
Vrata su na balkonu širom otvorena, i zelena svilena zavjesa drhti u onom miru kao da strepi od kucanja mog srca. Kuća, stari zamak oživio pridušenim žamorom. A balkon smije se zlatnim, sunčanim smiješkom, a što se više sipaše sunčani prašak na humke pitome i okrugle kao ženske sise, to bivaše moj svijetli balkon skrletniji, topliji, nasmijaniji, ljubavniji. Dan je tako vruć da zemlja poda mnom miriši kao znojna žena i znojna maslina. Komarci zaćorili od žege. Ne čujem na bukvi vjeverice, ne čujem kukanja kukavice i djetlovog neumornog kljuna. Bio sam preneražen, umoran, bolan od iznenađenja i od neizvjesnosti. Zaboravih jauknuti, uzdahnuti, zatvoriti oči, jer se na mom večernjem purpurnom, sevdahlijskom balkonu pomoli žena... žena gola, gorda, blagorodna kao boginja, bolesna od snage, zdravlja i ljepote kao zrio grozd. Za njom se vuče koprenast, lak plašt, ogrtač, što li... poput oblačka. Došla je, pojavila se, kao da oživi ljetni, života puni uzduh, kao da trgnu lijepom rumenom ljudskom krvcom zrak sunčani, kao da se pretvori u ženu ono božije svjetlo na smiraju. Bijele, savršene harmonijom laktove naslonila na suho, trulo drvo mog... našeg balkona. Kraljevsku, kao zlatno runo žutu i tešku kosu razasula niz nage, skladne pleći, a pogled modar, miran, širok i sjajan kao široko nebo, pustila u daljinu, za suncem. Uzaman htjedoh zaustaviti sunce, zabodavši u žednu zemlju prste. Gradinom kroz lišće i usijani zrak proleti, prohuji, kao nevidljiva sutonska ptica, jedan zvuk... nježan, drzak, veseo, pustopašan, čeznutljiv, kao da zacvili i vrisnu jutros otvoreni vodoskok za docnom mjesečinom, i taj me čudni obojski glas pretvori u jeku one na balkonu pjesme. Sunčano posljednje svjetlo bjesni, lomi se i grči u orgijskom trzaju, padajući po toj ljudskoj ljepoti na drevnom, vjernom doksatu i, najzad, umorno sunce problijedi, požuti, pomodri i zavije dvorac, gradinu i ženu u sjene svog hladovitog umora. A ona, duša i boginja mog starog, plemenitog balkona, uspravila se kao ravna palma i pružila ruke, bijele svoje ruke za zapadnim rumenim vrhuncem kao za rumenim žrtvenikom, pružila ih za suncem! Bedra joj se sjaju kao vaza puna vječnog vina, a grudi blistaju, sjaju spram večernjeg neba, blistaju i plamte kao da se u njima krije baklja novih Abela i novih Kaina, zvijezda novih nebesa. Ne čuh, ne vidjeh ništa, jer je rukama slabim i blijedim zadržala tok vremena, Večernjaču za kapom, posljednji sunčani sjaj u očima i zemlju u ustima. I odjednom ispuzim pobauljke, skočim onako golognjat na čistinu, pružim prama balkonu izgrebene, mršave, izgorjele ruke i stanem glasom, meni doonda i odonda tuđim, zvučnim kao pastirski rog, klicati iz ljubavlju nabrecanih prsiju:
- Ne pružaj željnih, bijelih ruku za suncem, boginjo, vilo, nepoznata ženo, jer si ljepša od sunca, od dana i od svjetla. Sunce će ti sutra i opet doći do našeg balkona, tvoga nosioca. Ti si, divna moja gospođo, među dva sunca, ljepša od sunca današnjega i ljepša od sunca sutrašnjega, ko što si ljepša od umorne večeri i od rosne zore, bogatija tajnama i željama od ove sjenaste noći. Ja sam satir tvog posvećenog, drevnog luga, moja dobra vilo, ja sam posljednji tvoj satir, gola nimfo. Pođi za tragom glasa i mog nestrpljivog koraka! Nemam ništa osim ljubavi, ali ona ne kaplje iz mojih prsiju kao med iz zrele košnice, ona je vjernija i tvrđa od našeg starog balkona, toplija od sunca i dublja od ponoćnog mraka. Čuj lišće kako nam šušti; čuj ptice kako nam uzdišu kroz prvi san; čuj Panove dvogrle kako same od sebe jecaju u tihim, zanijetim granama!
Gospođa se preseneti, ustukne i konačno mi pokaže smjehuljke svog začuđenog lica. Stadoh plesati, skakati, valjati se kao ždrijebe po prašini, kršiti prste od vesele nevolje i klicati, pjevati, te mi stari vrt odgovaraše tužnim jekama i lišće veselim ćepirkanjem.
Uto se iza njenih leđa pojavi zaduhano dizdarsko lice. Učinilo mi se vidjeti Mefistofela.
Jedna žuta, ljuta, koštunjava šaka brutalno gurne u kuću zapanjenu ženu. Iz kuće žamor. Jedno pseto lane tanko kao dijete, čangrizavo kao starkelja, drugo zalaje u pudljivu tenoru, treće u džandrljivu, opasnu basu. Leden me oblije znoj, kao da se trgnuh iz užasna sna, i dadem pleća preko trnja i živica, čkalja i taraba, preko sijena, djeteline i čemerike, preko cesta i rovova. U onoj mi se pomrčini pretvoriše ruke u oči. Zorom banuh u kolibicu nekog bostana i tu usnuh kao zaklan, snivajući o balkonu, o sjajnom i sunčanom mom balkonu.
Prebijajući se od nemila do nedraga pune dvije godine, snivah o njemu, o balkonu, gotovo svake druge noći. Gonio, mučio me, drobio me sinjim teretom gvozdenih svojih rebara i kamenitog podnožja. Uzalud sam tražio drugi, slični, da mi ga zamijeni, kao udovac što zamjenjuje živom mrtvu ljubav. Uzalud se šunjah oko starih, plemenitih parkova, oko zabitnih zamaka. Uzaman prođoh krajeve bogate lijepim, starim balkonima i čilim, lijepim djevojkama. Moj me balkon jurio, progonio, trapio neodoljivom žudnjom, te se okretah za njim kao za žutim suncem žuta sunčanica. I jedne se zime i opet nađem u poturenu gradiću sa tvornicama stakla. Hitajući pred veče spram dragog vrta, okrene zlehuda moja slutnja noćno nebo u olovnu lubanju, a vjetar me lupa i lupa od jedne metalne sljepočice u drugu. Put dug, beskonačan. Nekada dospjeh iz varošice do mog balkona za neko pola sata, dok je danas moje hodočašće beskrajno. Na goru se povilo oblačno sunce, i ja, vajmeh, opazih da stigoh u drugu palanku, sa tvornicama šećera. Pitajući pučane za onaj stari zamak, niko me nije znao uputiti. Od očajnosti bio bih smalaksao da me polumrtva nije vukao balkon, dragi, stari moj balkon. Vratim se iz nedođina u gradić sa tvornicama stakla i pođem bez odmora, krvavih tabana i krvavog srca, prema parku i opet ga ne nađoh! Mišljah da siđoh s uma. Otišavši do mjesta starog zamka po treći put, zapitah seljaka za drevnu gradinu, a gedža mahne prezirno budakom niz obronak i rekne, pljucnuvši preko svog polja sa redovima punim krtole:
- Ovdje, ovdje je bio taj vaš stari park, tu gdje su prvi moji krumpiri. Dvorac, nepotrebni, pusti onaj dvorac - ne bijaše ni osiguran! - postade žrtvom plamena, a na njegovom mjestu - evo mojih novih suša i hljevova. Drva, stara drva zapuštenog parka bijahu većinom trula i jedva za gorivo.
- A domaćin, gospodar?
- Gazda je neka lola, razvratnik!
- A gazdarica? - šanem i uhvatim se za ekonoma da ne posrnem od slabosti.
- Domaćica? Gospodin nikada ne bijaše oženjen iako se često ženio, štono kažu, pod vrbom... Hoćete kruha i mlijeka? Ne činite mi se, zlopatniče, odviše sit.
I čiča me povede na svoj salaš. Na dvorištu punom perja, lokvica i dječurlije vuče mi pogled kao da me neko postojano fiksira. Okrenem se i panem. Umorna me koljena izdaše jer na đubretu ležaše - balkon, moj stari, moj dragi, moj nesrećni balkon. Rebra, slomljena mu rebra puna gnusna rublja, a mramorno se podnožje raspucalo kao od muke, te po njem juri živad i drekavi krmci.
- Prestanite, prestanite! - rekne blijeda Cvijeta. - Ah, ja se plašim!
Gledajući joj neporočne oči povećane u prvom sumraku i u djetinjasta usta što me gledahu sjajnim zubima, nemah riječi, nemah glasa.
- Što ćutite?
- Svaka riječ bila bi sada bačena, bila bi uludo bačeno parče moje duše. Ja vas ljubim, Cvijeto, prem je to glupo i prem je glupo da vam to kažem... Zašto vas ljubim? Ne znam. Jer ste nesrećni, jer niste čavrljavi, jer vam riječ stiže riječ, kao suza što stiže suzu, jer ste ponositi i plemeniti, jer ste nedohvatni i lijepi kao ona gospođa na balkonu mojih snova.
- I ja vas ljubim. Bez svake šale. Ne gledajte me tako razbojnički, tako porugljivo.
Primaknula mi djetinje i napaćeno lice, zborita usta, izvjedljive oči. Nikada mi ne bijaše bliže - nikada dalje.
- Ne, ne! To nije, to nije ono za čim je čeznula mladost i duša tvoja! - šaptaše odjednoć u meni. - Ti ne voliš nju, Cvijetu, ti voliš drugu... onu na starom balkonu...
- Nosite li vi još, kao ono u Zagrebu, na lijevoj nozi crnu, na desnoj crvenu čarapu? - upita me i pođe zapaliti svjetlo.
Ne odgovorih jer opazih u zao čas da su joj pete od cipela krive, strašno krive, obadvije krive nalijevo. Život se na me nacerio ciničkim, đavoljim smiješkom. Kao da me, vrelog i pijanog, baciše u ledenu vodu. S ulice stanu dopirati, dosadni, glupi, prosjački zvuci "vergla", a one smiješne, bolne, naherene pete vidim Cvijeti u oku, u smiješku, u otmjenom - sada smiješnom i neumjesnom ponašanju. Moja se ljubav odjedared razderala, nakrivila, naherila nalijevo, ja se stisnuh u svom kutiću da me ne takne ta i smiješna neman u krivim - u krivim - u krivim petama...
- Što? Zar već odlazite? - zapita me Cvijeta pošto se digoh na polazak, skršen i razočaran. - Kamo ste pošli?
- Daleko. U Njemačku jamačno. Večeras moram otputovati.
Ona me gledaše kao da ne vjeruje svojim očima, klone na stolicu, i opet - cipele, njene krive, nalijevo naherene, izlizane, požutjele cipele!
- Ne šalite se. To nije šala. Što vam je, zaboga, iznenada? Čekajte barem tatu i mamu. Kada ćemo se vidjeti, prijatelju? - rekne blijedim glasom, krhkim kao paučina.
- Ne znam. Ne znam i ništa neću da znam otkako znam da... da...
- Govorite, govorite, šta vam je, Eugene?
- Otkako znam da je dovoljno par krivih peta pa da nam otruju sve snove, sve iluzije, ljubav, život, sve... sve...
Savladao me smijeh, i ujedoh se do krvi za usnice, opazivši kako je ona porumenjela, problijedjela i uvrijeđeno trgla pruženu mi ruku.
Verglaš turio na ulici ono hladno gvožđe usred mojih pluća, pa okreće - okreće, vrti - vrti. Krv, moja crvena krv se cijedi i škropi moje cipele, cipele. Stadoh bježati od Cvijete, od vergla, od cipela. Zavučem, sakrijem se u prvu gostionicu, u pobočnu sobu, i obuze me tako kajanje kao da uništih, ubih... I gledam, ovdje pred sobom, najmlađega i najmilijega brata svoga kojega jedared nehotimice ranih iz puške. Dragi dječak na zemlji, blijed, sa mrežicom znoja na čelu, suznih očiju, krvave košuljice. Ja trgam ljevicom kosu iz glave, desnicom prijetim - prijetim udesu, a moj mali Ivica mi govori: - Ne plači, ne plači, dragi Eugene. Ništa, ništa me ne boli. Ako umrem, kazat ću dragom Bogu da nisi kriv, da sam ja kriv, da smo se šalili i sigrali.
- Što zapovijedate? - dolazi konobar i smije se jer ga zamolih za... cipele.
- Što?
- Brat, moj najdraži, najmlađi je brat ozdravio, hvala bogu. Čašu, čujete li, donesite mi "krigl" benediktinca. Dvije čaše, ako hoćete sa mnom piti... Lijepo. Hvala... Prosit! A znate li, zašto pijem? Da se kaštigujem. Imate li vi oca?
- Imam.
- I ja ga imam.
- To nije nevjerovatno. - Pomislite, Žan, što mi se dogodilo.
- Ja sam već pomislio.
- Moj otac vrlo zamuckuje, pelteči, i zbog toga mu prišivak Mucalo. Elem, jedared pred vršnjacima mucah kao otac kada me grdi i kada pjeva peltečeći i kroz nos:
- Vrr-rb-ni-ččč-če-nnn-aad-m-ooo-rem - -
Okrenem se vratima i opazim, pomislite samo, Žan, opazim... mog oca, blijedog, zastiđenog! Otišao je bez jedne jedine riječi. Teško, preteško me pedepsao, smrtno me ranio onim nijemim, zastiđenim pogledom. To bijaše prije mnogo godina, i ja se evo kajem i ispaštam. Imate li vi, Žan, slučajno jedne postole, onake kao na slikama apostola ili knajpovaca?... Šteta, jer evo iz mojih curi krv.
- To nije moguće.
- Da, tako je. A što je najčudnovatije, ta krv nije moja. Iz mojih cipela... Zatvorite, molim vas, vrata. Hvala. Iz mojih cipela brizga krv jedne čestite, plemenite, ubijene djevojke.
Konobar se digne, posmatrajući me kao Huga Schenka. Platim i dam mu dukat bakšiša.
- Molim vas, to neka ostane među nama. Kunem vam se da nisam prost ubica. Ne, gospođica Flora N. je ubijena, živi i prezire me.
Oko ponoći dođem pred Cvijetin stan, pozvonim, a vratar me pusti. Na petom spratu naslonim čelo na ledenu kvaku, skanjivam se i ležim do zore poput pseta na kamenu. Jutrom se pokunjen išuljam za mljekaricom i kunjam pred kućom do podne. I evo je, evo Cvijete! Blijeda, u ljetnom šeširu, sa mrežastom korpom ispod staromodne pelerine. Čini kao da me ne vidi.
- Stanite, oprostite, Cvijeto... milost!
Zapristah za njom sa gladnim, nečistim psetom koje nas gledaše kao čovjek, jer što je pasja fiziognomija bolnija, to je ljudskija. Cvijetina se haljina vuče po blatu jer ju je pustila iz ruke, jamačno zbog - cipela. Na pločniku ostadoše za njima, za cipelama, rane mjesto tragova. Krv vidjeh kapati i kapati iz onih krivih, naherenih peta.
- Razumijte me, Cvijeto, molim vas! Ja sam nesrećan, jer ne činim koncesije ničemu, pa ni sreći.
- Rugajte se samo i nabacujte se frazama. Vi dođoste jamačno zbog osvete, prem vam nisam ništa skrivila. - Iako se ozlila na me, ne obrnu lijepe glave preko visokih, ponosnih ramena. - Prem nemam onake obuće kao ona vaša boginja, dajem riječ da neću pasti u blato... kao sentimentlani, hladni, idealni vaši balkoni...
- Smilujte, smilujte se, Cvijeto. Ja nisam ništa drugo htio nego mojim dolaskom osvježiti uspomene, ojačati moju ljubav. Pišite mi barem.
- Nikada

Uspomena

Čujem je,a nema glasa,

Vidim je, a nema oblika

Sapliće me, skrivena


Osećam je, negde na dnu srca

Malo vesela, malo tužna,

Nekad prelepa, nekad ružna,


Ona tu je u svakog dana,

Vešto beži od zaborava,

Na dnu srca živi ta uspomena

Srećan si

U moje jutro stigle su reči,

O tebi,

Srećan si, gde god da jesi,


Koračam lagano,kroz dan,

I sve liči na san,

U jednom satu sudariše se početak i kraj,


Tvoj lik bledi, daleko je,

Al' srce puno je,

Srećan si, dovoljno je...