Поезија Џона Милтона

На свој двадесет трећи рођендан

Двадесет трећа мени је, и Време,
тај лопов дрски, неуловљив, крилат,
односи моје пролеће, ко сила
што излаз не да, а товари бреме.

Ал тек кроз варку, можда, вид потржем
за спољашњошћу детињом и гњилом,
да надиђем у души, скритом силом
другог, што дела и размишља брже.

Да, спорије ил брже, ићи морам -
јер идем циљу ништавном ил вишем
и, ма му близак ил далек – упоран,

по привиђења вољи и ја дишем.
Благословен је мој пут: одреди га
онај што земних не лишава брига.

Генералу Лорду Кромвелу

Поводом иступа неких чланова комитета за ширење Светог писма

Кромвелу, вожде наш мудар и ватрен,
што проведе нас, док газисмо мраком,
са вером чврстом, војничким кораком
и кроз клевете одведе нас напред,

не једним даром снабде те Бог штедар
у борби против силе мрске, кварне:
побаца Шкоте у распењен Дарвен,
и под Данбаром хтела те победа

и у Вустеру сав ловор присвоји.
Но и у миру рат је, а не спокој:
опет на душе саветници твоји

покушавају да набаце оков.
Не дај им опет, поткупљивим псима,
да збришу савест том ко још је има.

Италијански стихови

Ко што негује, пронађен у гори,
цвет из низије пастирица млада,
поливајућ га, пред залазак, рада
да на оскудној земљи не прегори,
тако туђ језик у устима мојим
заслугом твојом, Qубави ми плодна,
уцвета лепше, него и реч родна -
поста ми мило да тај пој усвојим
који се, овде, још, цени над Арном,
ал га, на Темзи, мој народ не схвата.
Дај ми да као у тлу благодарном,
на грудима ми кореном се хвата
то семе, које ти чудесно сеја
вртларко стигла са небеских леја.

О мојој покојној супрузи

Супруга моја, сад упокојена,
вратила ми се у сну, ко Алкеста
коју син Кронов, са смртнога места,
у она давна избави времена.

Као библијско чедо које жури
да се прочисти, бескрвна и света
беше, док вео, набачен до пета
падаше – ко да светли и дрхтури.

Кроз вео лице не спазих, замало,
ал духовно га моје око, тајно
сагледа, као некад: јер је сјало

с љубављу истом, немом и бескрајном.
И неста она, коракнувши к мени;
ја се пробудих – тама сјај замени.

Проналазачу барута

Неразумно су стари наши толико хвастали Титана
чијим напором с небеса људима огањ је донесен:
онај ко пуцањ умео је од Јупитера да украде
громкију славу стече, но Јапетид Прометеј.

На недавни покољ у Пијемонту

Боже, Савојцу не дај у свој дом,
јер поби он на алпском леду свеце.
Пагани бесмо док њихови преци
чуваху завет твој у срцу свом.

Нек за убице казна ти не јења,
такве су муке пред смрт им задали,
да жене су и децу ти вандали
уз смех и псовке бацали са стења.

Јецај се њихов у свод с горе проби.
У Италију прах им ветар прати -
где влада тиран што невине поби.
Нека сви схвате твој гнев и твој труд:
да ћеш ускоро уредно позвати
и вавилонску блудницу на суд.

О свом слепилу

Кад схватих да ме вид више не слуша,
да преостаје свет мрака и сене,
да сваки дар ће смрт скрити од мене,
упркос брижном напору да душа
и даље служи Творцу, и да сада
мој рачун иде свођењу, запитах:
“Зар није светлост од Бога награда?”
Али Стрпљење, да пронађе битан
одговор, рече: “Бог не треба друго
од људи: само онај ко највећи
терет понесе, назове се слугом.
Тај краљ је; мноштво копаља ће прећи
врх океана, да стигне човека:
а Богу служи тек тај ко их чека”.

Шекспиру

Шта ће, Шекспире, теби, за поменик,
величанствени надгробни споменик?
Над местом што се твојим прахом дичи
не треба вечну пирамиду дићи -
блиставу, какве већ знају да праве,
првенче сказа и кошуљо славе!
У нашем срцу дигао си, сам,
неиструливо засветлео храм.
Твој лик из кипа само не израња
него из твојих безбројних издања,
строфа делфијски дубоких, из мита,
што задивљују сваког ко их чита,
па се усхитом скоро скаменимо
и мрамор наше маште наменимо
да буде таквог монумента дар
под којим сваки уснуо би цар.

Џон Милтон (1608-1674)