Godine naše pune mi dzepove,
Bude neke uspavane osmehe,
Ostaje mi da verujem u sećanje.
Noćas, poći ćeš sam,
Bez osmeha i pogleda unatrag,
Poći ćeš tamo gde ćeš biti srećan.
Kad za tobom zatvorim vrata,
U našoj kući ostaćemo samo ja i beskrajna tama,
I samo moja postaće nesreća naša.
Noćas ti želim povoljne vetrove,
Lica nasmejana uz put da sretneš,
A mene...Mene ćeš lako sa uma da smetneš.
Noćas zaboravi sve ono što smo jedno drugom dali,
Ono što imali smo da sačuvamo nismo znali,
Istina ta me boli, boli do srži moj andjele pali.
Нема коментара:
Постави коментар