Децембарска ноћ

Беше тихо да није могло бити тише,

Чуле су се само капи кише,

Миловале су моје уморно лице,


Хладан ветар мрсио ми је косу,

Осетих како љуби ме по врату,

Препознах га по дубоком уздаху,


Беше мрачно да није могло бити мрачније,

Говорили смо дуго без много речи,

Све док ноћ није почела да бледи,


Стани! Вриснух док ми тело пара бол.

Остани! Ти си само мој.

Врисак ме пробуди и отера ноћ.


Било је тихо да није могло бити тише,

Сретох те тада и никада више,

У децемарској ноћи мокрој од кише.