Neobična

Zvaćemo je samo Ona.

Pomalo neobična, nežna i zaljubljena u Njega.

Ne znam tačno kad se zaljubila u Njega, gde i kako ga je srela.

Znam samo jedno : sasvim iskreno ga je zavolela.

Njegov glas, smeh, hod i pogled.

Njegove reči i njegovo ćutanje. Volela je. Sve .

Godinama. Nije postavljala pitanje gde i kad.

Nije postavljala pitanje zašto i zbog koga.

Samo ga je volela i ništa više od toga.

Ona, želela je da ga voli zauvek.

Na savim običan način.

Svakodnevan i najlepši.

Ona želela je da ga jutrom budi.

Da pije sa njim prvu kafu.

Da ga drži za ruku dok šetaju zajedno po gradu.

Da noću zaspi ušuškana na njegovom ramenu.

Želela je sve što imaju neki obični ljudi.

Ali rekoh, ona je bila neobična.

I valjda zato nije mogla imati običnu ljubav.

Posle njega došli su mnogi. Neki su se zadržali kraće, neki duže.

Nije ih volela, nije njihovim licima slikala svoju budućnost. Bili su tu, eto , samo da ona ne bi bila sama.

Mislila je zaboraviće ga ako bude imala njih.

Ali prevarila se: samo ga se još više sećala.

Jutrom krišom bi plakala što se probudila kraj drugog, a ne kraj njega.

Noću ,u suzama bi zaspala jer tu nije bio on da je zagrli.

Ali vremenom se navikla.

Bol je ostajala poput traga  neke stare povrede.

U nekim hladnim noćima i o praznicima ipak bi se setila...Sve bi dala....Ama baš sve....Da može samo tu jednu noć da zaspi na njegovim grudima.

Da može samo jedno jutro da kraj njega leži u tišini, sluša njegove otkucaje srca.

I ako je znala da bi morao otići. Brzo , bez mnogo reči i pozdrava. I ko zna kada će se vratiti. Bez izvinjenja, objašnjenja i pravdanja. Samo će doći i biće njegova. Znala je koliko boli ta istina, ali je opet maštala....O tom jutru, o tom danu kad će biti njegova.

Kažu bila je neobična. Retko je o njemu govorila, često se smejala. Kad bi je pitali gde je on, šta radi , da li ga vidja, samo bi se nasmejala i slegnula ramenima.

Kada bi je pitali da li ga je volela , ona bi se malo namrštila , duboko uzdahnula i rekla da je to bila dečija igrarija.

Kažu, verovali su joj.

Kažu, a nisu je upoznali.

Mada znaju da je bila pomalo neobična.

Nasmejana ,odjurila bi do kuće. Naglo otvorila bi vrata , potrčala u stepenice , i ušla u svoju sobu.

Bacila bi se na krevet ,uronila lice u jastuk.

I plakala, plakala ,plakala....

Sve joj je život dao, a ništa mu nije tražila.

Sve je želje ostvarila,a nijednu od njih srcem nije želela.

Samo ono za šta je živela nije dobila.

Samo onog koga je sanjala je izgubila.

Želela je ....Samo njega....Takvog kakvog jeste....Da je voli...Da ga voli....Da bude tu....Da budu srećni...Negde....U Beogradu....

Onda bi, ustala, obrisala suze grubim potezom ruke i nasmejana izašla  napolje.

Kažu ,srećna je.

Vesela.

Kažu, i dalje pomalo neobična.

Kažu, da se on nje kao i ona njega više ne seća.

Kažu, a ne znaju koliko joj srce kidaju, koliko lažu, ne znaju da ga nikad nije prebolela.

A zašto ga je izgubila....

O tome nekom drugom prilikom....