Osvanuli su oni dani,
Vedrih noći i toplih kiša,
Besanih noći i ranih svitanja.
Ponekad zapitam se sećaš li se tih dana?
Žutih jeseni i belih zima
Svih onih zajedničkih godina.
Dan svaki podari mi uspomenu neku,
Previše vrednu i neopisivo lepu,
Daje smisao mom besmislenom svetu,
Živim,a retko to primećujem,
Osećam prazninu, ništa me ne dotiče,
Trgnem se tek na pome tvog imena,
Osetim oštar bol u grudima,
Al' hrabro ćutim i trpim,
Jer gubitnici ne plaču pred ljudima...
Нема коментара:
Постави коментар