Владислав Петковић -Дис

Тамница

То је онај живот, где сам пао и ја
С невиних даљина, са очима звезда
И са сузом мојом што несвесно сија
И жали, к`о тица оборена гнезда.
То је онај живот, где сам пао и ја

Са нимало знања и без моје воље,
Непознат говору и невољи ружној.
И ја плаках тада. Не беше ми боље.
И остадох тако у колевци тужној
Са нимало знања и без моје воље.

И не знадох да ми крв струји и тече,
И да носим облик што се мирно мења,
И да носим облик, сан лепоте, веће
И тишину благу к`о дах откровења.
И не знадох да ми крв струји и тече,

И да беже звезде из мојих очију,
Да се ствара небо и свод овај сада
И простор, трајање за ред стварни свију,
И да моја глава рађа сав свет јада,
И да беже звезде из мојих очију.

Ал` бегају звезде, остављају боје
Места и даљине и визију јаве,
И сад тако живе као биће моје,
Невино везане за сан моје главе.
Ал` бегају звезде, остављају боје.

При бегању звезда земља је остала
За ход мојих ногу и за живот речи,
И тако је снага у мени постала,
Снага која боли, снага која лечи.
При бегању звезда земља је остала.

И ту земљу данас познао сам и ја
Са невиним срцем, ал` без мојих звезда,
И са сузом мојом, што ми и сад сија
И жали к`о тица оборена гнезда.
И ту земљу данас познао сам и ја.

Као стара тајна ја почех да живим,
Закован за земљу што животу служи,
Да окрећем очи даљинама сивим.
Док ми венац снова моју главу кружи
Као стара тајна ја почех да живим,

Да осећам себе у погледу трава
И ноћи, и вода, и да слушам биће
И дух мој у свему како моћно спава
К`о једина песма, једино откриће,
Да осећам себе у погледу трава

И очију што их види моја снага,
Очију што зову као глас тишина,
Као говор шума, као дивна драга
Изгубљених снова, заспалих висина.
И очију што их види моја снага

Утопљене душе

Још једном само, о, да ми је дићи 
Испод живота свет умрлих нада, 
Још једном само, о, да ми је ићи 
Простором снова под видиком јада. 

Потајна слабост и жудња ка срећи, 
Скривене мисли у боји љубави, 
Њен поглед некад све што знаде рећи, 
Још једном само да је да се јави. 

У хармонији светлости и таме, 
Лик душе трајно где се од нас крије, 
Где свести нема, већ идеје саме, 
Откуд бол слеће, да осећај свије. 

У мени о њој, о лепоти, цвећу 
И о младости – о још једном само, 
Да ми је да се моје мисли крећу, 
Да ми је да сам још једанпут тамо. 

Да ми је да сам у пределима оним, 
Где су младост, сан и успомене, 
Код негда својих да је да се склоним 
С лепотом њеном што к`о мирис вене. 

Ил` да је гробља, сенки, ветра, звука 
И игре мртвих, аветиња коло, 
Да је болова, сећања, јаука – 
Знамења, да сам некад и ја вол`о. 

Ал`није. Ја знам сви ти дани стари, 
И жеље, њена туга и лепота, 
И нежне везе осмеха и чари 
Немају више за мене живота. 

Немају више живота ни за њу 
Сва њена љубав и моја страдања, 
Дремеж и сутон и ноћу и дању. 
Нама се спава. Нама се не сања. 

Губе се редом, труну под животом 
Алеје бола и поднебља плава, 
И моја лира са њеном лепотом, 
Тугом и срећом…Да је да се спава. 

И само каткад, ал` то ретко бива, 
Њу када видим посред ових жала, 
Прилази к мени нека магла сива, 
Наговест бледа далеких обала. 

Гледећи дуго тај маглени вео, 
Камо се дани моји разасуше, 
Шири се покров велик, простран, бео, 
Под којим леже утопљене душе