Opet sam te sanjala...

Ta noć prekrila je grad,

Kao i svaka druga u prvi mah,

Nije bila, podarila mi je čudesan san,


Ta noć saterala me je uza zid,

Iz očiju izmamila mi suze,

Probudila mi secanje,


Prošle su godine, bez tvojih pozdrava,

Prošli su dani, bez zvuka tvojih koraka,

Što ih je više , manje je osmeha,


Setila sam se,

Imala sam jednog prijatelja,

Imala, ali ne i zaboravila...

Ogledalo sveta

Svaka hartija stara su pisma neposlata,

Pozutela, umrljana suzama, ljubavna,

Nekome sretnijem upucena,


Svaka muska kosulja stara je senka,

Nekog dragog muskarca,

Od koga sam bila ostavljena,


Svaka tuzna, gola krosnja,

Slika je promrzlog tela,

Usamljenog,gladnog zagrljaja,


Uvek ce biti ociju onih,

Koji ce u svetu videti bezbroj nijansi tuznih,

I umesto lepih lica, bezbroj zgrcenih i ruznih

Priča o NJOJ...

Hodala je korakom lakim,

Izmedju jave i sna i bila je sasvim,

Život i smrt činila je jednakim,


Godinama već živela je na ivici,

Progonili su je snovi neostavareni,

Svi su se zvali isto kao i TI,


Plavetnilo neba beše joj sve bliže,

Korak sve lakši, kratak je put do večnosti,

Ako ti kaže ''kreni'' , nemoj je pratiti,


Tama je postala, nekako nežna , nekako blaga,

Ne postoji sutra, već samo juče i sada,

Došao je trenutak kada je prestala da se nada,


Visoko na nebu, zvezda jedna je pala,

U nebo vinula se duša mučena,

Tugom lomeljena, nikada voljena,


Jutrom hladnim, prolomio se vrisak,

Čovek jedan primi saučešće i čvrsti ruke stisak,

A masa , radoznala, ispusti težak uzdah,


Negde daleko ,ona se nasmeši,

Poslednji pozdrav uputi nedoživljenoj sreći,

Hladni vetar zaledio je kosti,

Povorci tužnoj što je tog jutra na put isprati...

Ljubav jedina

U pustoj noći stiže me sećanje,

Tiho, primiče mi se,

Budi uspomenu na jednu mene i jednog tebe,


Vidim sliku jednu previše dragu.

Vidim tebe i mene u našem raju,

Nasmejane ,srećne , nesvesne da smo sve bliže kraju,


Pitanja sama od sebe padaju sa usana,

Gube se u mraku, ostaju bez odgovora,

Dok telo mi drhti, željno toplog zagrljaja,


Pred umornim očima stvara se još jedna slika,

Mog uplakanog,a tvog bezizražajnog lika,

Da zaboravim, ne mogu nikada,


Danas, daleka si, nepoznata osoba,

Verujem, srećna i nasmejana,

Danas, za tebe sam samo jedna u nizu uspomena,

Danas si i dalje moja ljubav jedina...

Tišina

Osluškujem noć ,

Nešto bi mi rekla,

Na usnama joj leži tajna velika,


Posmatram tišinu,

Naizgled bez oblika,

Posmatram gospodaricu mog prostora,


Osluškujem senke ,

Mimioliaze me,

Plešu oko mene, penju se i silaze,


Na usnama držim prst,da ne pokvarim noćnu idilu,

Zapravo lažem, daleko od grudi držim ruku,

Jer u njima sam zarobila jednu ranjenu dušu,


Ponesena žarom noćne igre,

Na grudima držim ruke prekrštene,

Glasa nemam, a od bola bih da vrisnem,

U večnost bih  da pobegnem od tišine

Izgubljeni raj

Primiče mi se osećaj taj,

Da bliži se još jedan kraj,

Da vrednujem zlato koje gubi sjaj,


Opet ista slika,

Dva , umorna, bezizražajna lica,

Pogledi koji beže, plaše se neizbežnog susreta,


Opet ista priča,

Reči lake, izgubljena je njihova težina,

Previše su puta pale sa mojih i tudjih usana,


Primiče mi se osećaj taj,

Da bliži se još jedan kraj,

Poslednji put pogledću naš izgubljeni raj...

Praznina

Presusila je poslednja kad nade,

Da ozivecu one dane,

Vedre i nasmejane,


U meni utihnili su nemiri,

Pospani su osecaji,

Pokreti su usporeni,


Pogled luta po toj prasini,

Glas se gubi u beskrajnoj tisini,

Pokoravam se praznini

Zelje

Saplicem se o zaboravljene reci,

Mirise i snove,

Saplicem se o nesto cega vise nema, a bilo je moje


Tumaram kroz mracne hodnike,

Neke cudne senke tuda me progone,

Vidim li ja to nekad ljude voljene?


Cesto dugo govorim, al' ne cuje niko,

U tisini reci najbolje zvuce,

Dok srce u grudima ludacki tuce,


Presretnu me nekad neke zelje stare,

Nekad tako lepe, nekad tako bajne,

Presretnu me, neostvarene ,napustene i jadne,

Mom sagovorniku...

Lutam ulicom srušenih snova,

Zastanem na zgarištu  neostvarnih želja,

I odlazim u dom tužnih uspomena


Pod mojim koracima sneg šušti

Ne prija mi taj zvuk, samo me dodatno rastuži,

Oko mene je tišina,a sa nekim bih da govorim,


Želim ti reći...Duge su ove noći,

Posebno oni sati kada se sobom nadjem oči u oči,

Praznoga srca, priznam sebi da niko neće doći,


Želim ti reći...Tmurna su ova jutra,

Koja počinjem umorna,

Jer iza mene je još jedna noć besana,


Želim ti reći...Ma, ko si bre ti?

Što slušaš me ,pažljivo, u tišini?

Ima li te ,ili ja ludim?

Želim ti reći...Volela bih da postojiš....

Volim ovu pesmu....

Samoća

Tanka nit noćas spaja nas

Sam si ti , sama sam ja

To nas povezuje i rastavlja


Medju nama protiče more tišine

Oboje ,ljubomorno čuvamo svoje istine

O nama otkrile bi previše


Priznajem, sve ovo je bez svrhe

Ja ostaću ovde, ti ćeš sutra biti negde

Sasvim drugačiji nego kad si pored mene


Svesna sam, trenutka da ćeš otići

I duboko u sebi potisnuti one noći

U kojima si samnom uživao u samoći

Pesme za snežne dane :)

Lepota samoce

ANDOR ZULLICH VON ZULLBORN  ''Usamljeni vuk''

Nadežda Petrović ''Nebo nad Srbijom''

Klod Mone

Vreme praznika

Spokojna tišina stvorena za snove

One skrivene i slatke

Spokojna tišina u meni budi nemire


Utihnulo je sve, zaspao je grad

Na nebu leluja mesec mlad

Negde si srećan sad


Noćas svet je pust

Pred istinom tom telo mi drhti kao na vetru prut

Sve što želim je da mi neko do tebe pokaže put


Spokojna tišina budi mi sećanja

Na ona naša, srećna vremena

Stižu me , vreme je praznika 

Zlocin i kazna

Fjodor Dostojevski



''Ima susreta,cak sa potpuno nepoznatim ljudima za koje pocnemo da se interesujemo vec od prvog pogleda ,nekako odjednom,neocekivano pre nego sto ijednu rec progovorimo.'' 


''...Otplakali malo,pa se navikli. Na sve se podlac covek navikava.''



''...A Razumihin je, mada ga je opazio ,prosao pored njega ne zeleci da uznemirava prijatelja.''

Pokojnikova kuća

Kapiju masivnu od gvoždja, niko ne otvara

Tu više svet ne svraća,

To je pokojnikova kuća,


Zimi ,njoj se ne može prići,

Jer niko stazu do nje ne krči,

Godinu celu niko u njoj ne živi,




Prozore drvene niko ne otvara,

Unutra miriše na prošla vremena,

I uvek je tišina,


U kući toj stvari niko ne pomera,

Sve ostalo je na istom mestu kao onog dana,

Kad jedna duša je tu ispuštena,




Noću, njome koračaju senke,

Besne što za njihov mir ne gore sveće

Očajne što su zaboravljene,

Volite li da se kockate sa djavolom?

Sokak

Postoji jedan strmi sokak,

U ovom trenutku od njega me deli samo korak,

Zatvaram oči i tamo sam za trenutak,


Postoji jedan strmi sokak,

Najlepši je u proleće

Kad miriše na lipe i jorgovane


Postoji jedan strmi sokak,

U kom dremaju kuće,trošne i skromne

U kojima stanuju neke srećne osobe,


Postoji jedan strmi sokak,

Naizgled poput svih drugih običan,

U tom sokaku ja sam odrasla,


Postoji jedan strmi sokak,

U jesen ispuni ga miris pečenog kestena,

U leto prepun je dečijeg žamora i smeha,


Postoji jedan strmi sokak,

Retko njime danas koračam,

Al' mu se često u snovima vraćam

hmmmm:)

Pogled,osmeh i ćutanje :)

....

Čitaoče, kako zamišljaš Pik Damu?

Tamo negde (2009.g)

U moje jutro ušle su vesti loše

Vesti crne i tegobne

Kažu , nema ga, on više ne diše

Ne korača više ovom zemljom onaj koji je trebao da me voli najviše

Ne hoda više ovim cestama

Nije zastao, otišao je putem beskraja

Kažu mi ljudi nema ga, a ja sam mu se na drumovima nadala

Tog jutra moja je nada stradala

Govore o njemu, spominju ga, al' ih ne čujem

Sve o njemu znam, za njhove reči ne brinem

Pustila bih suzu otišao je čovek ljudskog roda

Pustila bih suzu za nekim koga sam jednom volela

Tugovala bih, al' sam tugu davno mu poklonila

I sada je jasno, nećemo se sresti skoro

Da li ikada hoćemo pitanje je veliko

Doći će vreme kada ću zalutati prateći njegove tragove

Doći će vreme da spojimo pokidane krajeve

Srešćemo se tamo gde ne teče vreme

Ja se samo nadam, ja samo želim

Da me prepozna, da me se seti

Zagrli me i pomiluje po kosi

Gde nestaje jedno,a počinje drugo čekaću ga da dodje

Tamo negde voleće me, a neće kaou životu samo kraj mene da prodje

Dragi ( 19.12.2008.g)

Dragi, moram ti reću,umorna sam

Noćas ću nešto ranije krenuti na počinak

Nemoj mi želeti lepe snove, jer to mi ne treba

Nebo će ti noćas reći ono što sam od tebe sakrila


Posmatraj nebo,daleko i tamno

Videćeš, zvezde će sa njega padati kradom

Nasmej se i srce ispuni nadom 

Da ona poslednja što kane sa nebeskog svoda

To će biti zvezda moja 


Ne, neće pasti i u beskraju se izgubiti

Večnost je neće ubiti

Ona će samo mirno zaspati

U tvom sećanju ,ako dopustiš, ponekad će zasijati


Ako se jednom zapitaš da li ju je boleo

Pad sa nebeskih visina 

Znaj ,ona ga nije ni osetila 

I oprostila ti je

Što si joj dopustio da u večnost ode sama,ranjena i ni malo voljena

Lepota poroka

Besana noć

Otkucava još jedan sitan sat,

Noć i ja, jedna drugoj teramo inat,

Kuća je prepuna tišine ,

I teških zidova koji verno čuvaju tajne,

Vazduh je sve teži,

Nebo je sve tmurnije ,

Kao i svake noći kad borim se protiv nesanice

Moje verne sluškinje i gospodarice,

Zgužvana posteljina ,razbacani jastuci

Al' to nisu strasti vrele  tragovi 

Već ostaci jedne besane noći

U kojoj borimo se ja i moji damari

U mojoj kući zraci sunca igraju se

Miris sveže kafe sobama širi se

Nadražuje mi čula, na razmišljanje tera me

Hoće li snovi ikad pronaći me?

Vladimir Petković Dis

Tamnica

To je onaj život gde sam pao i ja
s nevinih daljina, sa očima zvezda
i sa suzom mojom što nesvesno sija
i žali, ko ptica oborena gnezda.
To je onaj život gde sam pao i ja


Sa nimalo znanja i bez moje volje,
nepoznat govoru i nevolji ružnoj
i ja plakah tada. Ne beše mi bolje.
I ostadoh tako u kolevci tužnoj
sa nimalo znanja i bez moje volje.


I ne znadoh da mi krv struji i teče, 
i da nosim oblik što se mirno menja;
i da nosim oblik, san lepote, veče
i tišinu blagu ko dah otkrovenja.
I ne znadoh da mi krv struji i teče,


I da beže zvezde iz mojih očiju,
da se stvara nebo i svod ovaj sada
i prostor, trajanje za red stvari sviju,
i da moja glava rađa sav svet jada,
i da beže zvezde iz mojih očiju,



Al' begaju zvezde; ostavljaju boje
mesta i daljine i vezuju jave; 
i sad tako žive kao biće moje,
nevino vezane za san moje glave.
Al' begaju zvezde; ostavljaju boje.


Pri beganju zvezda zemlja je ostala
za hod mojih nogu i za život reči;
i tako je snaga u meni postala
snaga koja boli, snaga koja leči.
Pri beganju zvezda zemlja je ostala.


I tu zemlju danas poznao sam i ja
sa nevinim srcem, al' bez mojih zvezda.
I sa suzom mojom, što mi i sad sija
i žali k'o tica oborena gnezda.
I tu zemlju danas poznao sam i ja.


Kao stara tajna ja počeh da živim.
zakovan na zemlju što životu služi,
da okrećem oči daljinama sivim,
dok mi venac snova moju glavu kruži.
Kao stara tajna ja počeh da živim.

Da osećam sebe u pogledu trava.
I noći, i voda i da slušam biće
i duh moj u svemu kako moćno spava.
ko jedina pesma, jedino otkriće;
Da osećam sebe u pogledu trava


I očiju, što ih vidi moja snaga,
očiju što zovu kao glas tišina,
kao govor šuma, kao divna draga
izgubljenih snova, zaspalih visina,
I očiju, što ih vidi moja snaga


****

Možda spava 

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice ne znam kakvo,možda dečije,
Staru pesmu,stare zvezde, neki stari dan,
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oči da su moja duša van mene;
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih:
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči da su baš one
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu da me vide šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad:

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas,
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

Mojim voljenim plavim ocima...

U njima krije se tajna ona,

Koja me navodi da budem tvoja

U njima živi posebna lepota

Ljubav prema njima nikad ne umire ,samo se radja

Svakog novog jutra ,svakog novog dana

Ta slatka strepnja da se u njima necu ogledati jedina

Pogled taj uliva srecu i budi strast

Pogled taj izaziva strah

I krije u sebi svetlo i mrak

Volim jutra ta, kad probudim ih ja

Usnule od slatkih snova 

Duboke i plave ,poput tajanstvenog mora

Ponekad nemirne poput jesenjeg sutona

Ponekad spokojne poput letnjih zora

Oci su te sunce mog zivota

Novembar

Usnulo je sve

Reci mi odjednom ponestaje

Kasno je za razgovore


Svetla ulicna polako pale se

Sve opustelo je

Kao da vreme stalo je


Na divljem vetru noćne senke njišu se

Jedna sa drugom bore se

I u bezdan noćni padaju, gube se


Sile neke teraju me,unazad da vratim se

Stare dnevnike listam i  sećam se

Lica i predela  koje noć otela mi je


Još malo ,pa kažu,svitanje će

Nisam sigurna ,novembar je

A tada ne sviće

A.G.Matoš

Samotna ljubav



Ponoć već je prošla, svjetlo mi se gasi, 
Na baršunu crnom leži teška noć; 
Čelom mi se truni spomen tvojih vlasi
Ljubavi daleka, kad ćeš, kad ćeš doć? 

Otišla si. Gdje si? Ko da umrla si, 
Udaljenost ima smrti tužnu moć, 
Srcem srsi, strasti, dušom sumnje, strasi
Poginut ću noćas i za dragom poć. 

Ljubav nije sreća!;znaš li kad mi reče?
Ljubav, to je rana, i ta rana peče, 
Ljubav boli, boli, kao život boli, 

Teško, teško onom koji jako voli. 
Nisi pravo rekla. Ljubav bol je, plamen, 
Ali muči samo kad sam sam ko kamen



Još si u meni




Je li više uopće važno

Nazvati te dragim, najdražim

Kad je prošlo već toliko mnogo godina

I kad su svi stihovi i pjesme

O tebi ispjevani?

Je li važno usporediti te s potokom

Što se povija brdskim koritom,

Usporediti te s kapima rose

Na zelenoj travi

I sa suncem što se sakrilo

U granama borova?

Je li važno trošiti riječi

Kad si još uvijek tu u meni

Kucaš i sad i sutra

I nekad i zauvijek!

Poljana

Tamo na obodu grada,

Tamo, postoji jedna poljana

Nije ona tek tako na obodu ovog grada,

Na tu poljanu odlaze oni kojima se spava

Uz pesmu ptica i miris cveća

Tamo se isti san sanja

Tamo se tiho govori i bez koraka korača

Da se ne uznemiri ona duša koja nemrino spava

Tamo kad se nadješ pred očima ti život proleti

Memerni grad čuva tajnu večnosti

Tamo,kad hodaš po najvedrijem danu

Oko sebe osetiš onu najtežu tamu

Čuješ je kako za tobom korača,neumoljivu,gordu i hladnu

Na toj poljani raste čudna trava 

Trava,koja nije simbol života i zdravlja

Na toj poljani postoji bezbroj staza

Staza, koje ne vode nikuda

Tamo, na obodu grada

Tamo,postoji jedna poljana 

Tamo, ne padaju noći i na radjaju se zore

Na toj poljani spavaju oni za koje verujemo da su negde gore

Slike koje govore vise od hiljadu reci:)

''Izgubljeni raj"

"Don Kihot"

"Junak našeg doba''

''Most na Žepi''

''Božanstvena komedija''

''Dekameron''

''Izgubljeni raj''

The Black Forest in Germany