Mora

Leluja nad mojom glavom noćni oblak

Koračam kroz pustoš beskraja ,

Pratim put krvavih tragova,


Negde...Stižu me sećanja , jednom sam se smejala,

Saplićem se o par ljudskih lica, o kako sam ih samo volela!

Dok nisu postala ukočena, hladna i grozna,


Voda mi je skoro do kolena,

Ledena, mutna , izvor svakog užasa,

Gazim po njoj uvek kad muči me vrtoglavica,


Oštro kamenje je moja obala,

Mislim da sam već jednom tuda hodala,

Još stoji crven trag mojih stopala,


Nadvija se nadamnom purpurna zora,

Grli me, teši , voli , sve je ovo bila samo jedna mora,

Od nje je ostala na čelu jedna oštra bora

Susret posle mnogo godina

 I onda kad naviknuh se na sivilo,

I onda kad zaboravih srce koje te se uželelo,

Ja videh te nasmejanog,

Vreme je stalo tu ispred nas,

Ceo život pretvorio se u jedan čas,

Čas, u kom si naspram mene nasmejan,

Dele nas godine, suze i prve bore,

Dele nas ljudi koji pored nas  danas stoje,

Veruju nam , kunu se u nas, od srca nas vole,

I nikad neću zaboraviti susret taj,

Na trenutak smo se vratili u davno izgubljeni raj,

Trenutak , kad stajao si naspram mene nasmejan.

Vetar

  Čujem vetar mi šapuće,

Onda, kad čekam svitanje,

Da i dalje ničijim zoveš se,


Previše  je prošlo da volim te,

Premalo da zaboravim te,

I danas setim te se,


Ne pamtim važne datume,obećanja i zakletve,

Pamtim nekoliko tvojih osmeha , reči i gestova,

Gde god da krenem, samo to bih sa sobom ponela,


Desi mi se da noću sanjam tvoj lik,

Nasmejan i blag , uliva u moju dušu mir,

Ma koliko verovao da bio si moj dečiji hir,


Noćas vetar mi šapuće,

Da negde si počeo da živiš snove svoje,

I da njima nema ničega što je bilo moje,

Za Njega...

Samo za Tebe...

Svet

Jedno veče promiče lagano

Sakupljam ostatke minuloga dana,

Likova je mnogo, a ipak sam sama,


U daljini čujem, prepliću se zvuci,

Pred noć, svet ovaj kao da se budi,

A neki nemir obuzima mi grudi,


Govorim bez glasa, možda će me čuti,

Poveravam mu tajne, besove i misli,

Sve ono što ne može da vidi,


Onda, susrećem se sa njim,

Bez najave dolazi, hladan i tih,

Strah koji oduzima mi mir,


Vazduh je sve gušći

Nebo boje krvi,

Noć mi dušu priteže i mrvi,


U daljini i dalje prepliću se zvuci,

Smeju se živi, podsmehuju mrtvi,

Svetu koji od užasa vrvi

Moderne bajke

Uspavana lepotica 

Dobro poznata bajka o carevoj kćeri Ružici,koju je proklela zla veštica odmah po rođenju da će se se u petnaestoj godini ubosti na vreteno i umreti. Kako to biva u bajkama , lepa princezu stiže kletva i pada u večni san. Jedino je poljubac mladića može vratiti u život. Posle mnogo peripetija, mladi kraljević dolazi, ljubi lepoticu i ona se budi ,venčavaju se i žive srećno do kraja svog života. E sad...Kako bismo ovu bajku mogli premestiti u naše vreme? Ružica može biti svaka devojka ,koja budna spava. Koja je sama ,usamljena, živi specifičnim načinom života dok je prava ljubav ne promeni. Svaka devojka ili mlada žena koja je posvećena svom poslu, samo je tamo budna i orna, a život prolazi pored nje. Poznajete takve žene sigurna sam. Onda, pojavi se neki princ ,poljubi je, i ona otvara oči za svet oko sebe, počinje da živi život sa njim. Ili , svaka samotnjakinja, koja uz knjigu ili televiziju provodi večeri, mašta o ljubavi, ali se ne trudi da izađe iz svog sveta i da je pronađe. Ona ne odlazi u klubove, kafiće, na rodjendane i zabave. Ona prosto nema gde da upozna svog princa. Onda tu malo sudbina umeša prste, pošalje ovoj sanjalici na vrata zgodnog poštara ili nju kod zgodnog doktora i eto, ona se budi. Bajka o uspavanoj lepotici je bajka o svakoj sanjalici, samotnjakinji ,osobi koja se ne snalazi u ovom svetu i ostaje sama. Naravno, u bajci vila ili čarolija čine svoje , dok u stvarnom životu to se ipak ne dešava tako, mada je moguće. Ako ste tip uspavane lepotice , savetujem vam da počnete same da se menjate i same da budete svoja dobra vila, jer pitanje je kada će sudbina umešati prste i da li će to uopšte učiniti. Snovi su lepi ,ali ne smeju zameniti stvarnost. A mogu postati stvarnost ,samo ako vi to iskreno želite i svojski zapnete. Prestanite da sanjate vašeg princa, nego ga pronađite i upoznajte. Bolje da vi to same činite, nego da čekate da to učini sudbina , jer pitanje da li će vam odgovarati izbor. Uspavana lepotica je možda imala sreće, mada ni to ne mogu garantovati, jer nastavak bajke ne postoji.

Mala sirena 

Bajka koja vam je takođe poznata o najmaldjoj kćeri kralja okeana. Ona je bila njegova miljenica, imala je prelep glas i divno je pevala. Žudela je za životom na kopnu, i ako su je svi odgovarali od toga ,ona je stalno plivala ka njemu. Jednom je pomogla mladiću koji se davio, naravno zaljubila se u njega i od zle morske veštice je tražila da joj podari noge ,kako bi mogla živeti na kopnu. Veštica pristaje ,ali traži da joj zauzvrat da da svoj glas. Mala sirena prihvata ponudu , dobija noge ,odlazi na kopno. Međutim, bez glasa ne može osvojiti mladića, koji je princ i treba da se oženi. Očajna, želi se baciti u more, ali kako je dodirnula talase ,glas joj se vraća , ona ostaje smrtna , više nije sirena , već obična žena, ali udaje se za svog voljenog princa i živi sretno sa njim do kraja života....

Hmmm...Ova priču , verujem, imali ste prilike da vidite u stvarnom životu više puta. Devojka koja možda nije zadovoljna u svojoj koži. U svom gradu, u svojoj zemlji. Devojka koja zbog ljubavi odlazi daleko od svoje kuće. Ili menja veru. Devojka koja bez obzira na predrasude i kritike porodice i prijatelja za svog životnog saputnika bira čoveka druge rase ,naprimer. Ili žrtvuje svoje studije da bi se udala. Menja svoj život iz korena zarad zajedničkog života sa svojim princem. Hrabro, nema šta! Nekada fatalno može biti. Ali, život nam nekada nametne takve situacije. Ako bismo pošli od ove bajke, princ nije mogao postati biće mora. Ustvari, možda je i mogao , da je to zatražio od neke veštice kakvih ima u bajkama. Možda bi bolje bilo da je on zarad Male sirene postao besmrtan i ostao sa njom u vodenom carstvu da živi dugo i sretno, umesto da zajedno sa njom vlada nekom kraljevinom koju kad-tad mogu osvojiti neki varvari, njega ubiti,a nju zarobiti. Naravno, ovo je bajka i to se nikada neće dogoditi. U stvarnom životu, molim sve drage Male sirene da dobro razmisle pre nego što donesu odluku: da li je bolje i pametnije da se transformišu one ili da ipak to urade njihovi prinčevi? Neka dobro razmisle koliko dobijaju, a koliko gube. I neka uvek imaju na umu da se menjaju radi sebe,a ne radi drugog. I Mala sirena je od malena težila ka kopnu, pojava princa je bila samo okidač da zatraži pomoć zle veštice. I da se on nije pojavio, našla bi ona neki razlog da napusti svoju vrstu, verujte mi. Tako da, drage moje Male sirene, budite mudre i oprezne. Menjajte se zbog sebe, ne radi drugih. Ako već toliko zavolite da poželite da postanete neko drugi - želim vam svu sreću sveta , i poslušajte me, ostavite bar malo odškrinuta vrata za sobom, da ako ne daj Bože krene po zlu ,možete da se vratite.

Pepeljuga 

Bajka koju smo čuli bezbroj puta u detinjstvu . Najpoznatija i najuticajnija , rekla bih. Maloj Pepeljugi umire majka, njen otac se ženi drugom ženom koja ima još dve kćeri. U novoj porodici nema mesta za malu Pepeljugu ne voli je maćeha, ne vole je sestre , ne voli je niko. Ona od miljenice postaje sluškinja. Na kraju upravo u nju zaljubljuje se princ, naravno i u ovoj priči čarolija igra bitnu ulogu, i ona postaje princeza , živi srećno do kraja svog života. Surova igra života morate priznati. Ne svojom krivicom, Pepeljuga postaje odbačena i nesrećna. I deluje kao da nema šanse da se situacija promeni u njenu korist. Sve dok naravno ne desi se čudo. U životu ovakvih slučajeva ima puno. Devojka koja je siromašna i to joj predstavlja teret. Devojka koja je ''ružno pače''. Sve druge devojke iz njenog okruženja su ispred nje. Srećne, zaljubljene. A onda, desi se čudo. Ružno pače se pretvori u najlepšeg labuda. Ali u životu nema vile koja budevu pretvara u kočiju. U životu, Pepeljuga će morati sama da se potrudi. Da skine kilograme, promeni frizuru, promeni sebe. Prosto, kao i u Uspavanoj lepotici moraće sama da bude dobra vila. I još nešto ,a tiče se siromaštva, a vrlo je poučno sa obzirom u kakvom vremenu živimo : novac ne garantuje sreću. Postoji izreka da je novac možda ne znači sreću,ali je lepše plakati u poršeu...Lepše nije , svakako je udobnije, ali plakanje je plakanje, ne može biti lepo. Tako da, drage moje Pepeljuge, prinčevi se ne zaljubljuju samo u bogate princeze. Ipak u nama mora živeti ''ono nešto'' što će navesti princa da nas voli i posle ponoći, kao što je ovaj princ u bajci ipak odlučio da potraži Pepeljugu i ako je magija trajala samo do ponoći. Život često ume biti nepravedan prema mnogima koji to i ne zaslužuju,ali prilike u životu se menjaju. Nijedna sreća, kao nijedna nesreća nije večna. Samo, moramo i mi načiniti neki korak. Za početak da imamo želju da se nešto promeni. Pepeljuga je želela da ode na bal,a šta bi bilo da nije? Da ju je bilo baš briga što se tamo negde pravi bal? Šta bi bilo da se prepustila svojoj zloj sudbini i pomislila ''šta će jedna sluškinja na balu, njoj je mesto u kuhinji?'' . Nikada ne bi upoznala princa, zaboravila cipelicu, i ponovo ga srela. Ostala bi zauvek tu gde je i bila. Ovako, bila je spremna na rizik, otišla je pod uslovom da sme ostati samo do ponoći, ali je ipak otišla. Kad načinite prvi korak, lako ćete drugi i treći, ali bez prvog ništa. Zato drage moje Pepeljuge,ako ima takvih ovde, verujte da sve što vam ne odgovara može da se promeni. Kolo sreće se okreće. Samo od vas zavisi kad će početi. Morate ga zavrteti. Nije lako, znam. Ali kada jednom to učinite sve ostalo je mačiji kašalj.

Lepotica i Zver

Eh...Ova bajka možda i nije poznata kao Pepeljuga i Uspavana lepotica, ali u realnom životu , u različitim oblicima je zastupljenija nego ostale. U bajci se radi o trgovcu koji je imao četiri kćeri . Krenuo je na put i pitao kćeri šta žele da im donese. Prve tri su tražile skupocene darove ,dok je najmlađa želela cvet. Kako je bila zima , trgovac nije mogao naći cvet, međutim nabasao je na baštu u kojoj je bilo cveća. Ubrao je jedan, ali tada se pojavljuje strašna zver ,kojoj pripada ta bašta ,zarobavlja trgovca. Zver je bila začarana od strane čarobnice zbog svoje oholosti. Trgovac moli strašnu zver da ga pusti da ode kćerima, on ga pušta uz uslov da mu pošalje jednu od njih kojom će se oženiti, jer tako bi čini bile skinute. Pogađate, trgovac odlazi kćerima , i najmladja odlučuje da ode kod strašne zveri kako bi njen otac bio slobodan. Ona odlazi, živi sa zverskim stvorenjem u začaranom dvorcu , upoznaje njegovu dobru stranu , i pored njegove ružne spoljašnosti. Otac joj oboleva odlazi ka njemu, zadržava se duže nego što sme , sanja svoju zver kako umire, vraća joj se i zatiče ga kako stvarno umire od tuge za njom. Ljubi ga, a on se pretvara u prelepog mladića. Naravno venčavaju se i ostaju srećni do kraja života.

Ova bajka može imati dva lica, dve pouke. Prva je da lepota nije presudna. I to je istina. Može nas osvojiti i ružan muškarac. Može imati ''ono nešto'' , prosto rečeno može imati harizmu, koju neki lepotan ne mora imati. Druga pouka je da ljubav može pretvoriti zlo u dobro. Da ljudi koje smatramo zverima mogu istinski voleti. Lepotica u ovom drugom slučaju može biti svaka žena koja ''reši'' da zavoli čoveka sa one strane zakona, posrnulu dušu i slično. A da li je ljubav toliko moćna da od jednog takvog može napraviti dobricu? Da li je izvesnije da će on postati kao ona ili ona kao on? U bajci ljubav pobedjuje i najgoru kletvu i usud. U životu vrlo retko. Nažalost, možemo nekoga voleti zaista puno, može i taj neko nas, ali ga teško možemo promeniti. Čak i u ovoj bajci, zver je želela da se promeni. Nije želela biti zver , želela je da bude čovek , naučila je lekciju da ne sme biti ohola. Ali ove savremene zveri retko istinski nauče lekciju. Njima odgovara da budu zveri, da se bore sa drugim zverima na ovaj ili onaj način, retko znaju sa običnim ljudima. I svaka lepotica koja reši da ih zavoli, unapred je osuđena da ceo život provede u nekom začaranom zamku sa kog čarolija nikad neće biti skinuta. Ona će uzalud pokušavati da ubedi svoju zver da se mane poroka bilo koje vrste i da se utopi medju običan svet. U većini slučajeva neće uspeti, jer zver neće to hteti. Jer zver to ne ume. Ostaće sama , neće pripadati ni tamo ni ovde. Tužno ,priznaćete. Posebno, ako lepotica pokušava zver otrgunuti od nekog poroka kao što je , ne daj Bože, droga ili alkohol.  Trebaće joj godine i godine da bi to postigla, a neka mi veruje, da neće dok ''zver'' sama ne odluči da se otrgne od toga, ma koliko volela lepoticu.  Tek kad se to desi, ljubav može pomoći da sve teče lakše , nego inače. A do tada...Poražavajuće zvuči znam, ali je nemoguće. Takođe , sve lepotice koje se zaljubljublju u zveri u pravom smislu te reči sa one strane zakona, neka budu svesne da se one moraju utopiti u njihov svet. Jer zveri vole svoj svet, sami su ga birali. Tačno je, i te zveri su ljudi koji mogu voleti . Ali, drage lepotice ,zapitajte se da li zaista želite voleti jednu zver , da li ste sigurne da nikada neće pokazati svoju zversku stranu? Nikada ne možete biti sigurne . Zato drage moje Lepotice, pre neo što budete poželele da velikodušno svojom ljubavlju i velikim srcem vratite nekoga na pravi put ili mirno zaspite pored neke zveri , pomislite koliko je to moguće. Zar nije lakše tu ljubav pokloniti nekome koga ne morate menjati? Zar nije lakše i lepše ''trošiti'' godine sa nekim ko je već na pravom putu ? I, zar nije lepše voleti nekoga ko nije zver , bez straha da će to ikada postati.

Ona...

Dnevnik snova

*O mom prijatelju*

Negde se nalazimo. Smeje se, ide za mnom. Odjednom stajemo na jednom uzvišenju. Obučen je u svetlo , govori mi kako on mora sada leći i biti sahranjen, ali neće umreti. Ja se trebam praviti da je on mrtav. On leže u tu raku, pravi se mrtvim,a ja se osećam čudno.


Nalazim se u nekom lokalu, to je pre škola. Uplašena sam , nešto me čini uznemirenom. On je tu ,ali ne vidi me. Pokušavam mu uhvatiti pogled. Ne uspevam. Sve sam nervoznija zbog toga. Onda, prilazim, grebem ga po podlaktici ,on mi se smeši ,uzima neku čašu i nazdravlja mi. Srećna sam.

Sanjam kako sahranjujem igračku u obliku Deda Mraza koja je od snega. Na toj igrački je njegovo ime, držim upaljenu sveću, hladno je. Sahrana je , u snu, kao prava sahrana. Onda mi ispadaju prednji zubi, ravnodušno ih držim u ruci, odnosim i pokazujem majci.

Sanjala sam kako me je zvao. Skroz stvaran san. U snu sam presrećna zbog toga.

****

*O Njemu i svašta nešto još..*

Sanjam kako prolazim pored nekog izloga sa lutkama. Malo se bolje zagledam, kad ono ,umesto lutaka to su majmuni. Prodavačica , plave kose u crvenom sakou, poziva me da udjem unutra , govori mi kako joj je dosta vremena bilo potrebno da ih izdresira. Ostavlja me nasamo sa njima, oni me odjenom napadaju ,veoma su jaki.Besna, branim se , ubijam ih. Odjednom se nalazim u nekoj kuhinji, gde ih kuvam i pečem, i poslužujem ih toj prodavačici za osvetu , jer me je ostavila nasamo sa njima.

Sanjam da krećem u crkvu sv.petke da zapalim sveću. Odjednom, oko mene je mrak, nešto mi pada na glavu,pokušavam pobeći. Zatim , jure me neki ljudi.

Sanjam kako sam trudna i kako razgovaram sa Njim. On mi saopštava da će da me ostavi, ali mene baš briga. Odlazim u neku crkvu gde se prodaju knjige. Tražim od žene koja ih prodaje da mi da neku Andrićevu knjigu , tačnije Gospođicu, ona mi nešto gundja, ali mi daje neku knjigu ja je uzimam i na izlasku iz crkve , vidim da umesto ''Gospodjica'' , piše ''Starica''.

Sanjam da plivam u moru...Bistro i plavo...ON je negde da pučini....Zove me da dodjem...Ja želim, ali bojim se nečega- pokušavam zaroniti, ali ne uspevam, hvata me panika, budim se.

Sanjam kako krećem našoj kući...Usput prolazim kroz neke gradjevine, crkve, sve je otvoreno,ali i veoma tiho i pusto. Odjednom, što sam bliže našoj kući, na ulici , usput pronalazim njegove stvari - novčanik, ključeve i još nešto. Hvata me panika ,shvatam da se nešto loše desilo. Dolazim kući koja je otključana, sve je otvoreno, ponešto ispreturano...Paničim, neko ga je odveo , u snu sam tužna.

Opet sanjam kuću. Neki ljudi dolaze ,odvode ga negde. Napadam ih,ali uspeju da me savladaju - shvatam da su jači, gadjam ih nekim staklom, uspevam da ih posečem i jako se plašim. Grčevito ga stežem, i urlam :pustite me da ga samo volim.

Sanjam kako sedim na krevetu, u beloj spavaćici. Odjednom, on dolazi, uzima pištolj upucava me u nogu. Nema krvi, tragova, samo bol, užasan bol, plašim se, kako da odem kod doktora, jer nema povreda , ne može mi pomoći.

Sanjam kako mi na čudan način izbija prednje zube. Oni su ogromni, ja mirno odlazim do ogromnog, zlatnog ogledala, vraćam ih na mesto, znam da će ispasti,ali ne marim.

Sanjam kako se vozimo, magistralom, kroz Crnu Goru. Sa desne strane vidim more, sa leve planine. Vozi sve brže i brže, pokušavam da ga zaustavim, ali me ne čuje...Brine me ta vožnja, nerviram se, pored puta su neki znakovi, nešto piše, ali od te lude brzine ne vidim šta i ljutim se što me ne konstatuje.

Sanjam kako me napada neka žena, Romkinja. Ubijam je, imam ogromanu snagu. Ostavljam je iza sebe, nastavljam dalje, odjednom se okrećem ,shvatam da nisam ubila ženu nego neko dete , panično se budim.

Sanjam kako je dan naše slave. Žurim da stignem kući. Međutim , moram proći kroz neko groblje, i prolazim, vidim predivne spomenike, prava umetnička dela. To me opčinjava , zastajem, gledam...Neki spomenici su u obliku andjela, neki djavola, neki giganta...od mermera i kamena....Odjednom, pada mrak , ali ne brine me to, već što kasnim. Žurim, trčim, medjutim spomenika je sve više. Probijam se nekako izmedju njih, dolazim do nekog velikog jezera. Odlučujem da ga preplivam, ulazim u jezero, shvatam da je mesto vode u njemu krv. Plivam, svesna sam da moram doći kući. Uspevam da preplivam jezero, izlazim iz njega i po mrklom mraku stižem kući. U hodniku sam, čujem glasove, panično brišem krvave ruke, da niko ne bi video. 

Sanjam kako sedim u Makedonskoj ulici, u Beogradu. Nalazim se u bašti nekog kafića, čuvam dete , koje je u tom snu, moje. Ne sećam se da li je bio dečak ili je bila devojčica,ali je bilo veselo, odeveno u neku šarenu odeću ,igralo se. Odjednom, čujem zvuk nekih zvončića , staklenih perli. Dete nestaje, odlazi , gubi oblik, ja to vidim, ne zaustavljam ga , zvukovi se i dalje čuju.

Sanjam narukvicu koju sam dobila od njega, kako je nosim na ruci, dolazi neka žena ,ne vidim joj lice i traži mi je. Pokušavam je skinuti sa ruke, ali ne mogu , steže me, useca mi se u kožu. Ja bih da je dam, ali je ne mogu skinuti, i to me nervira. Ona plače, i dalje joj ne mogu videti lik, iako stoji naspram mene.Osećam strah u snu.

Sanjam kako sam u stanu moje pokojne bake, u sobi u kojoj je umrla. U toj sobi je neko ogromno ogledalo, u njemu je njen lik, ali ja je ne smem gledati , već se moram moliti, neko mi govori da se molim više od devet puta i ja se uporno molim, molim, ali ona je još tu.

Sanjam svoje venčanje  sa njim, imam crnu haljinu sa lepim zlatnim brošem. Noć je, dešava se u nekoj crkvi, koja je prepuna nekih prelepih časovnika. On je tu negde, ali ja ga ne vidim, pitam nekoga u snu koji sat je tačan , a onda vidim ogroman bronzani sat, starinski, koji stoji na mestu oltara i kaže mi neko to je naš sat. Pokušavam videti koliko ima sati,ali ne vidim.


Sanjam prelepe male pse. Crni su i čupavi. Sanjam i dva šarena mačora. Napolju je sneg hladno je, ja osećam tu hladnoću. Neku životinju moram poneti sa sobom- prvo uzimam mačora, ali onda se setim pasa, kako su se nežno mazili i igrali samnom. Uzimam njih...

Mrak

Lagano nadvija se nadom mojom glavom,

Odavno zavladao je dušom,

Danom, mesecom i godinom,


Ponoć je, u mojoj kući je tama,

Snovi lebde izmedju zidova,

Požutelih pisama, teških reči i uspomena,


Pusta noć je, polako budim se,

Da ne probudim te , trudim se,

I u mraku gubim se,


Čujem, tišina mi šapće,

Osećam , boli sve jače,

Oko je suvo, a ipak plače,


Časovnik otkucava svoje,

Nisam ga pitala, ali mi reče,

Da vreme neumetno mi teče i teče,


Obuzima me , bez pitanja, mrak,

Osećam sve , samo ne i strah,

Zavodi me, opčinjava, oduzima mi dah,