Dnevnik snova

*O mom prijatelju*

Negde se nalazimo. Smeje se, ide za mnom. Odjednom stajemo na jednom uzvišenju. Obučen je u svetlo , govori mi kako on mora sada leći i biti sahranjen, ali neće umreti. Ja se trebam praviti da je on mrtav. On leže u tu raku, pravi se mrtvim,a ja se osećam čudno.


Nalazim se u nekom lokalu, to je pre škola. Uplašena sam , nešto me čini uznemirenom. On je tu ,ali ne vidi me. Pokušavam mu uhvatiti pogled. Ne uspevam. Sve sam nervoznija zbog toga. Onda, prilazim, grebem ga po podlaktici ,on mi se smeši ,uzima neku čašu i nazdravlja mi. Srećna sam.

Sanjam kako sahranjujem igračku u obliku Deda Mraza koja je od snega. Na toj igrački je njegovo ime, držim upaljenu sveću, hladno je. Sahrana je , u snu, kao prava sahrana. Onda mi ispadaju prednji zubi, ravnodušno ih držim u ruci, odnosim i pokazujem majci.

Sanjala sam kako me je zvao. Skroz stvaran san. U snu sam presrećna zbog toga.

****

*O Njemu i svašta nešto još..*

Sanjam kako prolazim pored nekog izloga sa lutkama. Malo se bolje zagledam, kad ono ,umesto lutaka to su majmuni. Prodavačica , plave kose u crvenom sakou, poziva me da udjem unutra , govori mi kako joj je dosta vremena bilo potrebno da ih izdresira. Ostavlja me nasamo sa njima, oni me odjenom napadaju ,veoma su jaki.Besna, branim se , ubijam ih. Odjednom se nalazim u nekoj kuhinji, gde ih kuvam i pečem, i poslužujem ih toj prodavačici za osvetu , jer me je ostavila nasamo sa njima.

Sanjam da krećem u crkvu sv.petke da zapalim sveću. Odjednom, oko mene je mrak, nešto mi pada na glavu,pokušavam pobeći. Zatim , jure me neki ljudi.

Sanjam kako sam trudna i kako razgovaram sa Njim. On mi saopštava da će da me ostavi, ali mene baš briga. Odlazim u neku crkvu gde se prodaju knjige. Tražim od žene koja ih prodaje da mi da neku Andrićevu knjigu , tačnije Gospođicu, ona mi nešto gundja, ali mi daje neku knjigu ja je uzimam i na izlasku iz crkve , vidim da umesto ''Gospodjica'' , piše ''Starica''.

Sanjam da plivam u moru...Bistro i plavo...ON je negde da pučini....Zove me da dodjem...Ja želim, ali bojim se nečega- pokušavam zaroniti, ali ne uspevam, hvata me panika, budim se.

Sanjam kako krećem našoj kući...Usput prolazim kroz neke gradjevine, crkve, sve je otvoreno,ali i veoma tiho i pusto. Odjednom, što sam bliže našoj kući, na ulici , usput pronalazim njegove stvari - novčanik, ključeve i još nešto. Hvata me panika ,shvatam da se nešto loše desilo. Dolazim kući koja je otključana, sve je otvoreno, ponešto ispreturano...Paničim, neko ga je odveo , u snu sam tužna.

Opet sanjam kuću. Neki ljudi dolaze ,odvode ga negde. Napadam ih,ali uspeju da me savladaju - shvatam da su jači, gadjam ih nekim staklom, uspevam da ih posečem i jako se plašim. Grčevito ga stežem, i urlam :pustite me da ga samo volim.

Sanjam kako sedim na krevetu, u beloj spavaćici. Odjednom, on dolazi, uzima pištolj upucava me u nogu. Nema krvi, tragova, samo bol, užasan bol, plašim se, kako da odem kod doktora, jer nema povreda , ne može mi pomoći.

Sanjam kako mi na čudan način izbija prednje zube. Oni su ogromni, ja mirno odlazim do ogromnog, zlatnog ogledala, vraćam ih na mesto, znam da će ispasti,ali ne marim.

Sanjam kako se vozimo, magistralom, kroz Crnu Goru. Sa desne strane vidim more, sa leve planine. Vozi sve brže i brže, pokušavam da ga zaustavim, ali me ne čuje...Brine me ta vožnja, nerviram se, pored puta su neki znakovi, nešto piše, ali od te lude brzine ne vidim šta i ljutim se što me ne konstatuje.

Sanjam kako me napada neka žena, Romkinja. Ubijam je, imam ogromanu snagu. Ostavljam je iza sebe, nastavljam dalje, odjednom se okrećem ,shvatam da nisam ubila ženu nego neko dete , panično se budim.

Sanjam kako je dan naše slave. Žurim da stignem kući. Međutim , moram proći kroz neko groblje, i prolazim, vidim predivne spomenike, prava umetnička dela. To me opčinjava , zastajem, gledam...Neki spomenici su u obliku andjela, neki djavola, neki giganta...od mermera i kamena....Odjednom, pada mrak , ali ne brine me to, već što kasnim. Žurim, trčim, medjutim spomenika je sve više. Probijam se nekako izmedju njih, dolazim do nekog velikog jezera. Odlučujem da ga preplivam, ulazim u jezero, shvatam da je mesto vode u njemu krv. Plivam, svesna sam da moram doći kući. Uspevam da preplivam jezero, izlazim iz njega i po mrklom mraku stižem kući. U hodniku sam, čujem glasove, panično brišem krvave ruke, da niko ne bi video. 

Sanjam kako sedim u Makedonskoj ulici, u Beogradu. Nalazim se u bašti nekog kafića, čuvam dete , koje je u tom snu, moje. Ne sećam se da li je bio dečak ili je bila devojčica,ali je bilo veselo, odeveno u neku šarenu odeću ,igralo se. Odjednom, čujem zvuk nekih zvončića , staklenih perli. Dete nestaje, odlazi , gubi oblik, ja to vidim, ne zaustavljam ga , zvukovi se i dalje čuju.

Sanjam narukvicu koju sam dobila od njega, kako je nosim na ruci, dolazi neka žena ,ne vidim joj lice i traži mi je. Pokušavam je skinuti sa ruke, ali ne mogu , steže me, useca mi se u kožu. Ja bih da je dam, ali je ne mogu skinuti, i to me nervira. Ona plače, i dalje joj ne mogu videti lik, iako stoji naspram mene.Osećam strah u snu.

Sanjam kako sam u stanu moje pokojne bake, u sobi u kojoj je umrla. U toj sobi je neko ogromno ogledalo, u njemu je njen lik, ali ja je ne smem gledati , već se moram moliti, neko mi govori da se molim više od devet puta i ja se uporno molim, molim, ali ona je još tu.

Sanjam svoje venčanje  sa njim, imam crnu haljinu sa lepim zlatnim brošem. Noć je, dešava se u nekoj crkvi, koja je prepuna nekih prelepih časovnika. On je tu negde, ali ja ga ne vidim, pitam nekoga u snu koji sat je tačan , a onda vidim ogroman bronzani sat, starinski, koji stoji na mestu oltara i kaže mi neko to je naš sat. Pokušavam videti koliko ima sati,ali ne vidim.


Sanjam prelepe male pse. Crni su i čupavi. Sanjam i dva šarena mačora. Napolju je sneg hladno je, ja osećam tu hladnoću. Neku životinju moram poneti sa sobom- prvo uzimam mačora, ali onda se setim pasa, kako su se nežno mazili i igrali samnom. Uzimam njih...