Ja se probudih-tama sjaj zameni!

Čekam te

Ako me sretneš nekad, u nekom snu,
ako ti se učini da sam opet tu,
samo se nasmej i pruži mi ruku.

Ako me poznaš medju onima koji lete,
kroz nebeske plavetne doline.
Podji za mnom, ne plaši se.

Ponela sam neke reči nevažne,
suze,poraze i opraštaje.
Ostavila sam ti jedno obećanje,
da čekam te tamo gde sunca radja se.

Uspomene

Sećam se onih davnih dana,
svih onih reči i obećanja.
Sećam se purpurnih svitanja,
kad sam ga volela bez pitanja.
Sećam se nekih osmeha,
skrivenih u uglu njegovih usana,
onih dana kad je duvala beogradska košava.
Sećam se svih onih noći bez snova,
i tog čudnog osećaja bola,
na pomen njegovog imena.
Sećam se ,a drugo šta bih?
Ostali smo jedno kraj drugog sami,
svako u svojoj beskrajnoj tami.

Noć u tudjem gradu

Još jedna noć u tudjem gradu,
utišava svaku nadu,
da biće bolje u novom danu.

Čujem glasove, strane i nepoznate,
Udišem mirise jednom prijatne,
koji bude mi uspomene.


Ljudi se komešaju , liče mi na utvare,
negde u daljini učini mi se da neko osmehuje mi se,
shvatih da me ne poznaje.

Noć u tudjem gradu je bez snova,
prepuna mraka i čini mi se beskrajna.
Noć u tudjem gradu je samoća.

detalji iz mog zivota

Poželi me...Reči sa posvetom.

Poželi me, onda kad već kasno bude,
poželi me onda kad pojave ti se prve bore,
poželi me onda kad neko ti bude rekao da kasno je.


Poželi me onda kad budeš ostao sam,
poželi me onda kad budeš tražio spas,
od pogršnih ljudi kao danas ja.


Poželi me onda kad već budem tudja,
pozovi me samo, sa tobom išla bih svuda,
ma koliko čudili se, i dalje za tobom sam luda.


Rekoh ti davno, ovo sve je laž,
rekoh ti jednom i dalje verujem u nas.
I ako sa tobom čeka me još jedan pad.

Poželi me onda kad padnu kiše,
izgovori moje ime samo jednom i nikada više,
gde god bio ja ću da te čujem, doći ću još jednom da me odbiješ.

Kad bih znala

Kad bih znala noćas da si sam,
rekla bih ti da sama sam i ja,
i da nemam sna.

Kad bih znala da još ponekad misliš na nas,
kad bih samo znala da još nešto moje u srcu čuvaš,
kad bih samo znala da sve nije odneo zaborav.

Negde, nasmejan si, možda sad,
opijen i sretan ,u ovaj sitni sat,
čekaš novi dan.

Kad bih znala da postoji još nade,
pitala bih te pamtiš li one naše dane,
Tako lepe ,tako davne.

Kad bih znala da lutaš bez cilja,
našla bih te, jer lutam i ja,
kad bih znala da si onaj čovek kog sam jednom volela,
kad bih znala samo rekla bih ti da te nikad nisam prebolela.

Ljubavnici

Još ponekad čujem tvoj glas,

Sitnica ,neka, podseti me na nas,

Zapitam se gde li si ti sad?


U jednoj od onih zimskih noći,

Kad snovi ne dolaze na oči,

Postali smo ljubavnici.


Koračali smo...Tamo gde nas ne vide.

Govorili smo...Da  nas niko ne čuje.

Verovali smo...U nemoguće.


Oči često zatvorim, od rulje poželim da pobegnem,

u mraku uvek te sretnem,

krenem ka tebi, i ako znam da ne smem.

Reč i slika...Misao sa posvetom.

Daleko

Maglovito i hladno,

osećam miris kiše.

Mrtvo ponovo diše.


Oblačno i tiho,

čujem glas, a ne govori niko.

Približava se ono što zvali smo daleko.


Prozračno i neuhvatljivo,

nisam ni ovde ni tamo.

Sanjano ,postalo je stvarno.

Gužva

Jedno tiho veče mokro od kiše,
desilo se onda i nikada neće više.
Čudno, noćas mi je sve bliže i bliže.

Metež, žamor i smeh,
u jednom danu zarobili su me.
Davno, a noćas opet pojavili su se.

Nikoga nema ovde, osim mene,
Gužva je . Ona koju ljudske oči ne vide.
Jedna za drugom ,posećuju me uspomene.

Sudbina

Jednom smo mogli ,ali ipak nismo,

kad trebali smo da govorimo, mi smo počeli da ćutimo,

kad trebali smo da nadjemo sreću, mi smo počeli zlo da slutimo.


Jednom hoćeš,a nešto ti ne da,

duša stane, telo se batrga,

šta god činio ,srce samo po svome kuca.


Jednom se želelo, nije se ostvarilo,

Ti i ja ćemo reći da nam nije bilo sudjeno,

Oboje znaćemo da bilo nam nam je nuđeno.

Sadness...

Prošlo je

Prošle su godine,

Prošle su mržnje i osvete,

Prošle su noćne tuge uz jecaje,

Prošli su povraci i odlasci,

Prošli su stari nemiri,

Ostali smo sami, jadni napušteni.

Prošlo je ...Ostalo je sećanje,

Na reči u koje smo jednom verovali.

U iscekivanju Dijane...

Mom...

Biće to jutro obojeno suncem,

Bez magle i straha,

Biće to jutro novog radjanja.

Našom ulicom koračaću tiho,

Neće moj korak čuti niko,

Ni ti koliko god se trudio.

Biće to jutro prepuno mirisa,

Čudesnih zvukova,

Iz nekih dalekih svetova.

Ostaviću ti jedan osmeh,

Nekoliko reči i jedno obećanje,

Nikad me neće stići kajanje.

Biće to jutro koje ćeš dugo sanjati,

Uvek ćeš mu se u mislima vraćati,

Onda, kad počnem ti nedostajati.

Biće to dan u kom će neko plakati,

Neko će se krstati, neko samo čuditi,

A ti...Ti se nemoj na mene ljutiti.

Trenutak...

Momenti slatke dokolice...

Ponoc u mom domu...

Oaza mira u Beogradu...

Ti...

Osvanuli su oni dani,

Vedrih noći i toplih kiša,

Besanih noći i ranih svitanja.


Ponekad zapitam se sećaš li se tih dana?

Žutih jeseni i belih zima

Svih onih zajedničkih godina.


Dan svaki podari mi uspomenu neku,

Previše vrednu i neopisivo lepu,

Daje smisao mom besmislenom svetu,


Živim,a retko to primećujem,

Osećam prazninu, ništa me ne dotiče,

Trgnem se tek na pome tvog imena,


Osetim oštar bol u grudima,

Al' hrabro ćutim i trpim,

Jer gubitnici ne plaču pred ljudima...

Bele noći

Децембарска ноћ

Беше тихо да није могло бити тише,

Чуле су се само капи кише,

Миловале су моје уморно лице,


Хладан ветар мрсио ми је косу,

Осетих како љуби ме по врату,

Препознах га по дубоком уздаху,


Беше мрачно да није могло бити мрачније,

Говорили смо дуго без много речи,

Све док ноћ није почела да бледи,


Стани! Вриснух док ми тело пара бол.

Остани! Ти си само мој.

Врисак ме пробуди и отера ноћ.


Било је тихо да није могло бити тише,

Сретох те тада и никада више,

У децемарској ноћи мокрој од кише.

Владислав Петковић -Дис

Тамница

То је онај живот, где сам пао и ја
С невиних даљина, са очима звезда
И са сузом мојом што несвесно сија
И жали, к`о тица оборена гнезда.
То је онај живот, где сам пао и ја

Са нимало знања и без моје воље,
Непознат говору и невољи ружној.
И ја плаках тада. Не беше ми боље.
И остадох тако у колевци тужној
Са нимало знања и без моје воље.

И не знадох да ми крв струји и тече,
И да носим облик што се мирно мења,
И да носим облик, сан лепоте, веће
И тишину благу к`о дах откровења.
И не знадох да ми крв струји и тече,

И да беже звезде из мојих очију,
Да се ствара небо и свод овај сада
И простор, трајање за ред стварни свију,
И да моја глава рађа сав свет јада,
И да беже звезде из мојих очију.

Ал` бегају звезде, остављају боје
Места и даљине и визију јаве,
И сад тако живе као биће моје,
Невино везане за сан моје главе.
Ал` бегају звезде, остављају боје.

При бегању звезда земља је остала
За ход мојих ногу и за живот речи,
И тако је снага у мени постала,
Снага која боли, снага која лечи.
При бегању звезда земља је остала.

И ту земљу данас познао сам и ја
Са невиним срцем, ал` без мојих звезда,
И са сузом мојом, што ми и сад сија
И жали к`о тица оборена гнезда.
И ту земљу данас познао сам и ја.

Као стара тајна ја почех да живим,
Закован за земљу што животу служи,
Да окрећем очи даљинама сивим.
Док ми венац снова моју главу кружи
Као стара тајна ја почех да живим,

Да осећам себе у погледу трава
И ноћи, и вода, и да слушам биће
И дух мој у свему како моћно спава
К`о једина песма, једино откриће,
Да осећам себе у погледу трава

И очију што их види моја снага,
Очију што зову као глас тишина,
Као говор шума, као дивна драга
Изгубљених снова, заспалих висина.
И очију што их види моја снага

Утопљене душе

Још једном само, о, да ми је дићи 
Испод живота свет умрлих нада, 
Још једном само, о, да ми је ићи 
Простором снова под видиком јада. 

Потајна слабост и жудња ка срећи, 
Скривене мисли у боји љубави, 
Њен поглед некад све што знаде рећи, 
Још једном само да је да се јави. 

У хармонији светлости и таме, 
Лик душе трајно где се од нас крије, 
Где свести нема, већ идеје саме, 
Откуд бол слеће, да осећај свије. 

У мени о њој, о лепоти, цвећу 
И о младости – о још једном само, 
Да ми је да се моје мисли крећу, 
Да ми је да сам још једанпут тамо. 

Да ми је да сам у пределима оним, 
Где су младост, сан и успомене, 
Код негда својих да је да се склоним 
С лепотом њеном што к`о мирис вене. 

Ил` да је гробља, сенки, ветра, звука 
И игре мртвих, аветиња коло, 
Да је болова, сећања, јаука – 
Знамења, да сам некад и ја вол`о. 

Ал`није. Ја знам сви ти дани стари, 
И жеље, њена туга и лепота, 
И нежне везе осмеха и чари 
Немају више за мене живота. 

Немају више живота ни за њу 
Сва њена љубав и моја страдања, 
Дремеж и сутон и ноћу и дању. 
Нама се спава. Нама се не сања. 

Губе се редом, труну под животом 
Алеје бола и поднебља плава, 
И моја лира са њеном лепотом, 
Тугом и срећом…Да је да се спава. 

И само каткад, ал` то ретко бива, 
Њу када видим посред ових жала, 
Прилази к мени нека магла сива, 
Наговест бледа далеких обала. 

Гледећи дуго тај маглени вео, 
Камо се дани моји разасуше, 
Шири се покров велик, простран, бео, 
Под којим леже утопљене душе

Romantični mrak

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=Rc6UyWSwWyc#!

Leto...

Neobična

Zvaćemo je samo Ona.

Pomalo neobična, nežna i zaljubljena u Njega.

Ne znam tačno kad se zaljubila u Njega, gde i kako ga je srela.

Znam samo jedno : sasvim iskreno ga je zavolela.

Njegov glas, smeh, hod i pogled.

Njegove reči i njegovo ćutanje. Volela je. Sve .

Godinama. Nije postavljala pitanje gde i kad.

Nije postavljala pitanje zašto i zbog koga.

Samo ga je volela i ništa više od toga.

Ona, želela je da ga voli zauvek.

Na savim običan način.

Svakodnevan i najlepši.

Ona želela je da ga jutrom budi.

Da pije sa njim prvu kafu.

Da ga drži za ruku dok šetaju zajedno po gradu.

Da noću zaspi ušuškana na njegovom ramenu.

Želela je sve što imaju neki obični ljudi.

Ali rekoh, ona je bila neobična.

I valjda zato nije mogla imati običnu ljubav.

Posle njega došli su mnogi. Neki su se zadržali kraće, neki duže.

Nije ih volela, nije njihovim licima slikala svoju budućnost. Bili su tu, eto , samo da ona ne bi bila sama.

Mislila je zaboraviće ga ako bude imala njih.

Ali prevarila se: samo ga se još više sećala.

Jutrom krišom bi plakala što se probudila kraj drugog, a ne kraj njega.

Noću ,u suzama bi zaspala jer tu nije bio on da je zagrli.

Ali vremenom se navikla.

Bol je ostajala poput traga  neke stare povrede.

U nekim hladnim noćima i o praznicima ipak bi se setila...Sve bi dala....Ama baš sve....Da može samo tu jednu noć da zaspi na njegovim grudima.

Da može samo jedno jutro da kraj njega leži u tišini, sluša njegove otkucaje srca.

I ako je znala da bi morao otići. Brzo , bez mnogo reči i pozdrava. I ko zna kada će se vratiti. Bez izvinjenja, objašnjenja i pravdanja. Samo će doći i biće njegova. Znala je koliko boli ta istina, ali je opet maštala....O tom jutru, o tom danu kad će biti njegova.

Kažu bila je neobična. Retko je o njemu govorila, često se smejala. Kad bi je pitali gde je on, šta radi , da li ga vidja, samo bi se nasmejala i slegnula ramenima.

Kada bi je pitali da li ga je volela , ona bi se malo namrštila , duboko uzdahnula i rekla da je to bila dečija igrarija.

Kažu, verovali su joj.

Kažu, a nisu je upoznali.

Mada znaju da je bila pomalo neobična.

Nasmejana ,odjurila bi do kuće. Naglo otvorila bi vrata , potrčala u stepenice , i ušla u svoju sobu.

Bacila bi se na krevet ,uronila lice u jastuk.

I plakala, plakala ,plakala....

Sve joj je život dao, a ništa mu nije tražila.

Sve je želje ostvarila,a nijednu od njih srcem nije želela.

Samo ono za šta je živela nije dobila.

Samo onog koga je sanjala je izgubila.

Želela je ....Samo njega....Takvog kakvog jeste....Da je voli...Da ga voli....Da bude tu....Da budu srećni...Negde....U Beogradu....

Onda bi, ustala, obrisala suze grubim potezom ruke i nasmejana izašla  napolje.

Kažu ,srećna je.

Vesela.

Kažu, i dalje pomalo neobična.

Kažu, da se on nje kao i ona njega više ne seća.

Kažu, a ne znaju koliko joj srce kidaju, koliko lažu, ne znaju da ga nikad nije prebolela.

A zašto ga je izgubila....

O tome nekom drugom prilikom....

Nije hteo...

Noćas su me posetili mrtvi,

Osetih hladnoću i telo koje drhti,

Noćas kad su me posetili mrtvi,


Opet sam tu kraj onog drveta,

Koje cveta iza belih ograda,

Kao i pre mnogo godina...


Opet je ono leto

Davno i daleko

U kome je živ drag neko


Govori , kreće se i smeje,

Zastaje i korača kraj mene,

Na tren mi se čini da me ne poznaje,



Želim da poljubi me još jednom,

Zagrli nežno

Želim, ali on nije hteo...

Otići ćeš...

Noćaas je sve isto kao onda,

Noćas imamo samo više godina,

I sećanja...

Noćas vetrovi duvaju kao tad

I više ne znam šta je nekad ,a šta sad

U mojim očima ti si još mlad.

Nespretno, htela bih ti nešto reći,

Ne smem, plašim se srce će me posle peći,

Jer ova noć će još malo nestati.

U daljini sanja grad

Onaj u kome smo se voleli ti i ja

U kome smo živeli jedan san

Noćas sve je kao onda,

Usne ti nemaju šta reći,

Jer odavno sve znaš,

Noćas govorimo u tišini,

I oboje smo srećni

Negde pred zoru ustaćeš

Negde pred zoru poljubićeš me

Mrmljaću nešto, a ti ćeš ćutati

I po ko zna koji put ćeš zauvek otići.

Miris leta

Poljubi me pre nego što odeš,

Dok dah leta miluje nam lica,

Poljubi me pre nego što raširiš svoja krila.





Uvek kad zamiriše leto,

Uvek zapitam se da li si daleko,

Ti, koji ćeš za mene uvek biti poseban neko.


Leta svake godine

Mene posebno osećanje obuzume,

Tuga i sećanje na tebe


Onda kad rano počinje da sviće

Budim se i tražim te,

Želim da zagrlim te


Poljubi me pre nego što kreneš,

I ništa ne govori, previše je

Svega što desilo nam se


Svake godine u isto vreme,

Mene sretne moja tuga

Obojena bojama leta i mirisom juga.


Poljubi me pre nego što odeš,

Kao onog leta kad si u moj život rešio da udješ.

Poljubi me pre nego što zauvek nestaneš .

Ako odeš

Ako odeš, nemoj reći zbogom
Pusti me da govorim sa sobom
Ne mogu da se oprostim sa tobom

Ako odeš znaj da ne zameram ti mnogo
Tek nekoliko reči, pogleda i ništa drugo
Previše te volim dugo

Ako odeš učini to u svitanje
Ostavi me da živim u virovima noći
Ljubim te u snovima, jer drugačije neću moći

Šta ti znači...

Šta ti znači ova noć posle toliko godina?

Kad oboje smo umorni od poraza,

I nekih loših uspomena.


Šta ti znači to što govoriš mi sad?

Oboje, spremni smo na još jedan pad,

Svaki put kad osvrnemo se na naš izgubljeni raj.


Pogledaj...Sve je kao nekad davno,

Noć je sve tiša, miriše kiša,

Pogledaj šta je biti moglo, a nije bilo.


Šta ti znači taj zagrljaj na kraju?

Kad oboje znamo istinu

Jutrom već, volećemo se samo u sećanju.

Kako smo se upoznali ti i ja

Ne znam, seća li se ko od vas svojih dvadeset godina?
Ona se seća, vrlo dobro. Bilo je leto, vrelo i sumorno. Dugi tropski dani, i kratke ,ali vrele noći obeležile su to leto. I ona, umorna , tužna i sama. Prepuštena talasima osećanja , onih teških i bolnih od kojih ne postoji beg . Onih osećanja , koja se kriju u mračnim uglovima sokaka, stana i postelje. Izviru poput nemani , stežu , prete da nikad neće otići i bole.E, takvo je bilo to leto kada je ona napunila dvadeset godina. Bio je avgust sparan i težak. Teško, bez imalo volje krenula je prema gradu. Izlazak. Ne seća se kad je poslednji put izašla u grad, smejala se i živela. Skoro je bilo, ali se ona nije sećala.
Skadarska ulica se prostirala pred njom. U jednoj od bomeskih kafana čekala ju je drugarica sa svojim društovom. Tačnije, društvom svog verenika sa kojim je ove avugostovske noći slavila veridbu. Ona...Povodom ovog dogadjaja nije bila ni srećna ,ni tužna. Ravnodušna . Otišla je osoba koju je volela , kojoj je verovala, ta osoba je otišla nekom drugom. Bes, očaj, suze- proslo je. Ostalo je samo tupo osećanje izneverene nade. I pitanje koje lebdi u vazduhu : nadati se , da li znači, varati samog sebe?
Dok je koračala strmom ulicom, na viskokim i neposlušnim potpeticama, pažnju su joj skretali zvuci tambure, zvižduci momaka i žamor. ''Život još postoji'' zaključila je , dok je nespretno gazila kaldrmom Skadarske ulice. Našla se pred ulazom u jednu od poznatijih skadarlijskih kafana. Ušla je polako, nesigurno, ponovo je bila medju svetom- nasmejanim, pijanim, razdraganim. Ubrzo, nalazi sto za kojim sede njeni prijatelji. Veseli, pomalo pijani i zaljubljeni. Verenički prsten koji sija zamagljuje joj pogled. Hoće li nju neko voleti takvim sjajem ljubavi? Odgovora nije bilo, muzikanti su svirali svoje, ljudi pričali i smejali se po svome, a ona nabaci lažni osmeh na lice, nazdravi u čast budućih mladenaca i uperi pogled ka nekoj zamišljenoj tački.Vreme je odmicalo, a nije se to primećivalo . Ništa čudno. Sa pogrešnim, izgubila je godinu, oduzeo ju je i pogazio ,bez pitanja i griže savesti. Ostala je sama u borbi sa vremenom- surovim protivnikom. Večnim,a opet prolaznim, koje naredjuje kada će zaboraviti, odsanjati i prežaliti. Sati su prolazili, muzika je svirala , njen pogled je lutao unaokolo. Tek tu i tamo podigla bi čašu , nazdravila, nasmejala se . I opet bi se vratila u prvobitno stanje - tup pogled, nevidljiva tačka i misli, bezbroj misli o tome šta je bilo,a šta je moglo biti. Medjutim, u predelu stomaka osećela je nemir. Nemir, onaj slatki i razdirujući, koji šapuće nerazgvetno i zagonetno : biće, biće , desiće se. Šta?! Znam, ali ti reći neću. Čekaj...A čekanje boli, umara i obeshrabljuje.
U žaru razgovora, smeha i planova o sreći i ljubavi njenih prijatelja, osetila je pogled na svom ramenu. Oštar ,ali topao. Nepoznat, ali željan. Okrenula se. Nekoliko metara od nje sedeo je On.Srednje visine, kratke crne kose, prelepog osmeha i dubokih plavih očiju. Gledao je netremice u nju, osetila je strah ni sama ne znajući zašto. Podigao je čašu u kojoj je bilo vino, nasmejao se i nazdravio njoj. Osmeh, taj osmeh. Ni sama ne znajući ,zašto privukao joj je pažnju. Upravo taj osmeh. Nasmejala se i ona. Ni sama nije znala tada, ali taj osmeh bio je poseban. Zašto... To tada nije znala,a možda ne zna ni danas. Nazdravljali su jedno drugom neizmenično . Odjednom, prilika srednje visine, prodornog ,ali hladnog pogleda , ustala je i prišla njoj.
Smireno, izgovorio je svoje ime. I ona svoje. Odjednom, ne znajući zašto, muziku više nije čula, žamor njenih prijatelja kao da je odzvanjao negde u daljini, gledala je , poput hipnostisanog bića te oči taj osmeh. U njima se krilo nešto tajanstveno i hladno. Istovremeno nežno i opasno. Srce joj je lupalo, govorila je sa tom prilikom. O svemu...O sebi, svojim studijama, patnjama i željama. Govorio je i ćutao. Smejao se i mrštio. Onda , došla je vreme za polazak. Prijatelji su je opomenuli da krene jednom, pa drugi put. Posluša ih, ne osvrćući se na zanimljivog ,plavookog neznanca. Znala mu je ime, mogla proceniti godine kojih je bilo više nego njenih. Mislila je...Sećaće se jedne noći u jednoj beogradskoj kafani u koju su neki došli ponešeni srećom,a ona tugom i željom za dahom života, onog živog i pravog,a ne umrtvljenog i satkanog od sećanja. Neznanac , namrštivši se , sa nekim čudnim osmehom poželi joj dobru noć i reče i srešćemo se. Vratio se za svoj sto, koji su okupirali njegovi pripiti prijatelji. Otišla je. U noć, vrelu i kratku, misleći o njemu , muzici i vinu , i nesvesno smetnula je sa uma onog koji ju je doveo dovde.
Poslednje što beše čula bilo je ''Vidimo se'' palo je tačno sa njegovih tankih usana.
Fraza. Nije volela fraze. Smatrala ih je lažnim izjavama koje su tu, samo da bi popunile prazne redove u razgovorima izmedju onih koji ,zapravo, nemaju šta reći.
Vreme je teklo, kao što to uvek čini, ne pitajući one koji žive u njemu šta mislle o tome. Bio je kraj avgusta , nad Beogradom se prosuo topli, letnji pljusak. Ona, ponesena nekom čežnjom pomešanom sa tugom, reši da korača mokrim ulicama. Da kisne. Da rukama sklanja kišne kapi sa lica i usana. I neprimetno, iskrade se iz kuće . Niz ulice se slivala voda, ljudi su se tiskali ispod kojekakvih nastrešnica. Psovali su, ljutili se. Neki sa čudjenjem gledali devojku koja prkosi letnjem pljusku. Mogla je pretpostaviti šta šapuću dok je posmatraju '' lujka'', ''nastrana'', muka je naterala da žuri pa ne mari za kijamet'' . Nije marila. Nikuda nije žurila. Nešto, ni sama ne zna šta, navelo ju je da krene nekuda. Po pljusku, vetru , preskakajući bare koje ih bilo mnogo po ulicama. Bez plana, bez cilja, koračala je. Našla se pred Sabornom crkvom u Beogradu. Bilo je šest sati posle podne, letnje vreme, crkva je bila otvorena. U džepu svojih pantalona napilala je nekoliko zgužvanih novčanica. Tiho, ušla je u crkvu, kupila par sveća. Oseti mir. Primeti izgubljenu veru koju je polako nalazila. A sama , nije bila vernik, nije bila čak ni krštena. Koga briga...Ona se moli, iz srca, iz glave iz osećanja koje je navodi na to. Pali sveće za one koji sanjaju i one koji su tu. Za njega da se vrati njoj i njima. Nije primetila da se poslednja sveća ugasila. Vetar, promaja, šta god- sveća nije stigla dogoreti.
Još nekoliko molitivi upućenih nekome gore pale su sa njenih usana. Izašla je iz crkve, Prosjaka nije bilo, na miru je mogla napustiti crkveno dvoršte. Dok je koračala trotoarom , nije primetila priliku ,koje je koračala ka njoj. Muškarac, srednje visine, u crnoj košulji u crnim pantalonama. Pokušavao joj je uhvatiti korak. Odjenom, okreće se. Kiša je stala, nebo se razvedrilo,a Saborna crkva ostala je da sanja u mraku.
'' Za koga se moliš?'' upitao ju je kroz osmeh. Prodoran plavi pogled, osmeh koji se ne zaboravlja . Bio je to On.
Ćutala je . Bila je zbunjena . Otkud on ovde? Da li ju je pratio? Još gore od toga, čitao joj je misli.
''Nisam te uhodio , ne brini. Nisam manijak. Želeo sam da se sretnemo i želja mi se ostvarila. Nadam se da će i svaka tvoja za koju si se pomolila u crkvi. Hoćeš da popijemo kafu, čaj? Pokisla si, hadje. Ja sam krenuo ka ''Knezu'' preko puta tvoje crkve...'' reče kroz osmeh i pruži joj ruku.
''Moje crkve'' pomislila je sa podsmehom.
''To nije moja crkva , svašta. Nisam za kafu zaista'' pokušala je odbiti ovog tajanstenog muškarca. Pokušala, ali nije želela. Njegove oči ,osmeh ulivale su joj mir. Osećala je da bi mogla satima pričati sa njim. O čemu? Nije znala, ali nju osećaj nikad nije varao.
'' Čim dolaziš tu ona je tvoja'' rekao je brzo ,a zatim dodao :'' Ajde sad samnom popi čaj ili kafu. Pomislio sam, srešćemo se opet, i ispade tako. Hajde'' govorio je sa osmehom, držeći je za ruku.
Razum je govorio stani, ne idi. Neku čudan osećaj, tiho ,da ga niko ne čuje idi, šta čekaš?
Držeči ga za ruku , ušli su u restoran Royal Knez. Nije bilo puno gostiju, taman onoliko da ne bude pusto i neprijatno. Seli su i naručili čaj. Smejao se. Čudno, ali delovalo joj je iskreno. Pričali su. O Beogradu, njoj, njemu, i raznim stvarima. Ni trenutak nije uspelo da joj ukrade sećanje na onog koji ju je povredio. Sveća je ugasila, ona to nije znala, ali je osećala.
Veče je prošlo. Ustao je, platio račun i poravnao košulju. Nekoliko trenutaka, gledao je netrmice u nju. Ona nije znala šta bi mogla reči.
'' Drago mi je bilo, zaista. Čudan susret,ali lep. Ne volim čaj ,ali sam ga popio bez muke'' rekao je sa osmehom.
Ćutala je. Izvadio je mobilni telefon, upisao njen broj.
'' Zvaću te. Na čajanku ili šta god. Ako nekad svratiš do crkve ponovo, potraži me ovde, često dolazim. Zvaću te, svakako'' rekao je dok se spremao poći.
Bila je već opuštena . Čaj, prijatan razgovor, smeh. Šta joj je više trebalo?
''Kako ćeš kući? '' pitao je.
''Lagano, koracima'' odgovorila je već veselo.
''Dobro,ako tako kažeš'' pomirio se sa njenom odlukom.
Ovlaš je poljubio u obraz , osetila je mekoću njegove kože i miris Opiuma koji mu je pristajao savršeno.
Rastali su se, ubrzo je stigla kući.
Usledio je njegov poziv , jedan, pa drugi.

Rekla mu je bezbroj puta kako i dalje ne može da poveruje da su se upoznali na tako čudan način. Pitala ga je kako ju je uopšte primetio tog popodneva ispred crkve . Uvek se smejao i samo bi dodao '' prosto ,ostvarila mi se želja da te vidim opet''. Počela je da veruje da se želje zaista ostvaruju. Na ovaj ili onaj način, uobičajeno ili ne, dešava se.
Pred njom je bio novi život.
Neočekivani, brz i nepredvidiv, obojen ljubavlju jer je molitva bila uslišena.

Moj andjele pali...

Godine naše pune mi dzepove,

Bude neke uspavane osmehe,

Ostaje mi da verujem u sećanje.


Noćas, poći ćeš sam,

Bez osmeha i pogleda unatrag,

Poći ćeš tamo gde ćeš biti srećan.


Kad za tobom zatvorim vrata,

U našoj kući ostaćemo samo ja i beskrajna tama,

I samo moja postaće nesreća naša.


Noćas ti želim povoljne vetrove,

Lica nasmejana uz put da sretneš,

A mene...Mene ćeš lako sa uma da smetneš.


Noćas zaboravi sve ono što smo jedno drugom dali,

Ono što imali smo da sačuvamo nismo znali,

Istina ta me boli, boli do srži moj andjele pali.

Nečista krv

"Uvek u noć, uvek pijan, uvek gotovo razbijajući kapiju, dok mu sluga Arsa dotrči i otvori. Čim sjaši s konja ispred kuće i uđe k njoj u sobu, a ona stane preda nj da ga dočeka, on rukom po čelu. I od tog silnog udarca uvek u ruci njegovoj ostane njena šamija i pramenovi kose. Ali ona iz inata ni da jaukne. Izuva mu čizme. Ako se u izuvanju zbuni, zastane, on je gurnu nogama i mamuzama u prsa ili u trbuh. Ne gleda kud. Toliko je silno udari da se od njega dva koraka skljoka. Opet se ona vraća, opet ga izuva. Sluge tad moraju da beže u komšiluk, jer znaju da će ih iz puške gađati, samo ako koga primeti u kući od njih. On onda iz podruma sam dovlači piće, vino, ali najviše rakiju. I zakrvavljenih očiju, besan, gledajući u nju kako ona ne preneražena, ne uplašena, nego kao sa nekom nasladom sve to trpi i čeka da i dalje produži sa njom, silom bi je gonio da sa njim pije. I to mnogo, sve samu rakiju, ljutu, prepečenu, od koje će ona opijena pasti u nesvest, da bi on nju posle mučio, ljubio. I to toliko, da je samo ona, Sofka, u stanju da otrpi. A ona je i trpela. Mogao je svu ubiti, sve joj telo izgristi, a ne samo prsa, ne bi se ona ni pokrenula, ni glasa od sebe pustila! Jedino što bi tada i ona navlaš što više pila tu rakiju, osećajući kako je ova pali i dovodi u neko ludilo od bolova, naslade.
Sutra, još u crnu zoru, čim bi se istreznio, odmah se dizao i odlazio natrag, u han, selo.
Sofka, kad bi se, ubijena i izlomljena, jedva digla i izišla posle toga u kuću, ušla u svekrvinu sobu, tamo i nju zaticala kako ova sva preplašena, utučena preživelim strahom od noćašnjice, ne može iz postelje da se digne. I čim vidi Sofku povezane glave, čela, i sa modricama, ona, kao kiša plačući, govori joj:
- Čedo, Sofke! Idi, čedo. Ostavi ga, Sofke! Idi, idi od njega!
- Ništa, nano. Ništa. Sama sam pala i sama se ubila - zabašuruje Sofka.- Oh, kako: sama? Sve sam čula, sinko. Idi, idi, spasavaj se. Ubiće te. A ja ne mogu da te branim, odbranim. Zato, beži, čedo, idi od njega.Ali kad Sofka nikako ne hte da ide, pobegne od Tomče i njih, onda ona, svekrva, čisto pobeže. Sasvim ubijena i ne mogući Sofki u oči da gleda, od stida, srama, kao da je ona za sve to kriva, po nekoliko dana ne bi je bilo kod kuće."

Поезија Џона Милтона

На свој двадесет трећи рођендан

Двадесет трећа мени је, и Време,
тај лопов дрски, неуловљив, крилат,
односи моје пролеће, ко сила
што излаз не да, а товари бреме.

Ал тек кроз варку, можда, вид потржем
за спољашњошћу детињом и гњилом,
да надиђем у души, скритом силом
другог, што дела и размишља брже.

Да, спорије ил брже, ићи морам -
јер идем циљу ништавном ил вишем
и, ма му близак ил далек – упоран,

по привиђења вољи и ја дишем.
Благословен је мој пут: одреди га
онај што земних не лишава брига.

Генералу Лорду Кромвелу

Поводом иступа неких чланова комитета за ширење Светог писма

Кромвелу, вожде наш мудар и ватрен,
што проведе нас, док газисмо мраком,
са вером чврстом, војничким кораком
и кроз клевете одведе нас напред,

не једним даром снабде те Бог штедар
у борби против силе мрске, кварне:
побаца Шкоте у распењен Дарвен,
и под Данбаром хтела те победа

и у Вустеру сав ловор присвоји.
Но и у миру рат је, а не спокој:
опет на душе саветници твоји

покушавају да набаце оков.
Не дај им опет, поткупљивим псима,
да збришу савест том ко још је има.

Италијански стихови

Ко што негује, пронађен у гори,
цвет из низије пастирица млада,
поливајућ га, пред залазак, рада
да на оскудној земљи не прегори,
тако туђ језик у устима мојим
заслугом твојом, Qубави ми плодна,
уцвета лепше, него и реч родна -
поста ми мило да тај пој усвојим
који се, овде, још, цени над Арном,
ал га, на Темзи, мој народ не схвата.
Дај ми да као у тлу благодарном,
на грудима ми кореном се хвата
то семе, које ти чудесно сеја
вртларко стигла са небеских леја.

О мојој покојној супрузи

Супруга моја, сад упокојена,
вратила ми се у сну, ко Алкеста
коју син Кронов, са смртнога места,
у она давна избави времена.

Као библијско чедо које жури
да се прочисти, бескрвна и света
беше, док вео, набачен до пета
падаше – ко да светли и дрхтури.

Кроз вео лице не спазих, замало,
ал духовно га моје око, тајно
сагледа, као некад: јер је сјало

с љубављу истом, немом и бескрајном.
И неста она, коракнувши к мени;
ја се пробудих – тама сјај замени.

Проналазачу барута

Неразумно су стари наши толико хвастали Титана
чијим напором с небеса људима огањ је донесен:
онај ко пуцањ умео је од Јупитера да украде
громкију славу стече, но Јапетид Прометеј.

На недавни покољ у Пијемонту

Боже, Савојцу не дај у свој дом,
јер поби он на алпском леду свеце.
Пагани бесмо док њихови преци
чуваху завет твој у срцу свом.

Нек за убице казна ти не јења,
такве су муке пред смрт им задали,
да жене су и децу ти вандали
уз смех и псовке бацали са стења.

Јецај се њихов у свод с горе проби.
У Италију прах им ветар прати -
где влада тиран што невине поби.
Нека сви схвате твој гнев и твој труд:
да ћеш ускоро уредно позвати
и вавилонску блудницу на суд.

О свом слепилу

Кад схватих да ме вид више не слуша,
да преостаје свет мрака и сене,
да сваки дар ће смрт скрити од мене,
упркос брижном напору да душа
и даље служи Творцу, и да сада
мој рачун иде свођењу, запитах:
“Зар није светлост од Бога награда?”
Али Стрпљење, да пронађе битан
одговор, рече: “Бог не треба друго
од људи: само онај ко највећи
терет понесе, назове се слугом.
Тај краљ је; мноштво копаља ће прећи
врх океана, да стигне човека:
а Богу служи тек тај ко их чека”.

Шекспиру

Шта ће, Шекспире, теби, за поменик,
величанствени надгробни споменик?
Над местом што се твојим прахом дичи
не треба вечну пирамиду дићи -
блиставу, какве већ знају да праве,
првенче сказа и кошуљо славе!
У нашем срцу дигао си, сам,
неиструливо засветлео храм.
Твој лик из кипа само не израња
него из твојих безбројних издања,
строфа делфијски дубоких, из мита,
што задивљују сваког ко их чита,
па се усхитом скоро скаменимо
и мрамор наше маште наменимо
да буде таквог монумента дар
под којим сваки уснуо би цар.

Џон Милтон (1608-1674)

Nyctophilia

Jedna oktobraska noć

Te noći probudio si me bez glasa i dodira,

Trenutak pre nego što si svetu rekao zbogom,

Trenutak pre nego što je pružio ruku i poveo te sa sobom,


Nešto oduzelo mi je san u sitni sat,

Pred očima prikaza se tvoj lik,

Zašto se uopšte  setih?


Jutro mi reče da mesečina ti je prekrila trag,

Probudila sam se, kad zaspao je onaj ko mi beše drag,

Dok mi se u lice smejao vrag,

Mora

Leluja nad mojom glavom noćni oblak

Koračam kroz pustoš beskraja ,

Pratim put krvavih tragova,


Negde...Stižu me sećanja , jednom sam se smejala,

Saplićem se o par ljudskih lica, o kako sam ih samo volela!

Dok nisu postala ukočena, hladna i grozna,


Voda mi je skoro do kolena,

Ledena, mutna , izvor svakog užasa,

Gazim po njoj uvek kad muči me vrtoglavica,


Oštro kamenje je moja obala,

Mislim da sam već jednom tuda hodala,

Još stoji crven trag mojih stopala,


Nadvija se nadamnom purpurna zora,

Grli me, teši , voli , sve je ovo bila samo jedna mora,

Od nje je ostala na čelu jedna oštra bora

Susret posle mnogo godina

 I onda kad naviknuh se na sivilo,

I onda kad zaboravih srce koje te se uželelo,

Ja videh te nasmejanog,

Vreme je stalo tu ispred nas,

Ceo život pretvorio se u jedan čas,

Čas, u kom si naspram mene nasmejan,

Dele nas godine, suze i prve bore,

Dele nas ljudi koji pored nas  danas stoje,

Veruju nam , kunu se u nas, od srca nas vole,

I nikad neću zaboraviti susret taj,

Na trenutak smo se vratili u davno izgubljeni raj,

Trenutak , kad stajao si naspram mene nasmejan.

Vetar

  Čujem vetar mi šapuće,

Onda, kad čekam svitanje,

Da i dalje ničijim zoveš se,


Previše  je prošlo da volim te,

Premalo da zaboravim te,

I danas setim te se,


Ne pamtim važne datume,obećanja i zakletve,

Pamtim nekoliko tvojih osmeha , reči i gestova,

Gde god da krenem, samo to bih sa sobom ponela,


Desi mi se da noću sanjam tvoj lik,

Nasmejan i blag , uliva u moju dušu mir,

Ma koliko verovao da bio si moj dečiji hir,


Noćas vetar mi šapuće,

Da negde si počeo da živiš snove svoje,

I da njima nema ničega što je bilo moje,

Za Njega...

Samo za Tebe...

Svet

Jedno veče promiče lagano

Sakupljam ostatke minuloga dana,

Likova je mnogo, a ipak sam sama,


U daljini čujem, prepliću se zvuci,

Pred noć, svet ovaj kao da se budi,

A neki nemir obuzima mi grudi,


Govorim bez glasa, možda će me čuti,

Poveravam mu tajne, besove i misli,

Sve ono što ne može da vidi,


Onda, susrećem se sa njim,

Bez najave dolazi, hladan i tih,

Strah koji oduzima mi mir,


Vazduh je sve gušći

Nebo boje krvi,

Noć mi dušu priteže i mrvi,


U daljini i dalje prepliću se zvuci,

Smeju se živi, podsmehuju mrtvi,

Svetu koji od užasa vrvi

Moderne bajke

Uspavana lepotica 

Dobro poznata bajka o carevoj kćeri Ružici,koju je proklela zla veštica odmah po rođenju da će se se u petnaestoj godini ubosti na vreteno i umreti. Kako to biva u bajkama , lepa princezu stiže kletva i pada u večni san. Jedino je poljubac mladića može vratiti u život. Posle mnogo peripetija, mladi kraljević dolazi, ljubi lepoticu i ona se budi ,venčavaju se i žive srećno do kraja svog života. E sad...Kako bismo ovu bajku mogli premestiti u naše vreme? Ružica može biti svaka devojka ,koja budna spava. Koja je sama ,usamljena, živi specifičnim načinom života dok je prava ljubav ne promeni. Svaka devojka ili mlada žena koja je posvećena svom poslu, samo je tamo budna i orna, a život prolazi pored nje. Poznajete takve žene sigurna sam. Onda, pojavi se neki princ ,poljubi je, i ona otvara oči za svet oko sebe, počinje da živi život sa njim. Ili , svaka samotnjakinja, koja uz knjigu ili televiziju provodi večeri, mašta o ljubavi, ali se ne trudi da izađe iz svog sveta i da je pronađe. Ona ne odlazi u klubove, kafiće, na rodjendane i zabave. Ona prosto nema gde da upozna svog princa. Onda tu malo sudbina umeša prste, pošalje ovoj sanjalici na vrata zgodnog poštara ili nju kod zgodnog doktora i eto, ona se budi. Bajka o uspavanoj lepotici je bajka o svakoj sanjalici, samotnjakinji ,osobi koja se ne snalazi u ovom svetu i ostaje sama. Naravno, u bajci vila ili čarolija čine svoje , dok u stvarnom životu to se ipak ne dešava tako, mada je moguće. Ako ste tip uspavane lepotice , savetujem vam da počnete same da se menjate i same da budete svoja dobra vila, jer pitanje je kada će sudbina umešati prste i da li će to uopšte učiniti. Snovi su lepi ,ali ne smeju zameniti stvarnost. A mogu postati stvarnost ,samo ako vi to iskreno želite i svojski zapnete. Prestanite da sanjate vašeg princa, nego ga pronađite i upoznajte. Bolje da vi to same činite, nego da čekate da to učini sudbina , jer pitanje da li će vam odgovarati izbor. Uspavana lepotica je možda imala sreće, mada ni to ne mogu garantovati, jer nastavak bajke ne postoji.

Mala sirena 

Bajka koja vam je takođe poznata o najmaldjoj kćeri kralja okeana. Ona je bila njegova miljenica, imala je prelep glas i divno je pevala. Žudela je za životom na kopnu, i ako su je svi odgovarali od toga ,ona je stalno plivala ka njemu. Jednom je pomogla mladiću koji se davio, naravno zaljubila se u njega i od zle morske veštice je tražila da joj podari noge ,kako bi mogla živeti na kopnu. Veštica pristaje ,ali traži da joj zauzvrat da da svoj glas. Mala sirena prihvata ponudu , dobija noge ,odlazi na kopno. Međutim, bez glasa ne može osvojiti mladića, koji je princ i treba da se oženi. Očajna, želi se baciti u more, ali kako je dodirnula talase ,glas joj se vraća , ona ostaje smrtna , više nije sirena , već obična žena, ali udaje se za svog voljenog princa i živi sretno sa njim do kraja života....

Hmmm...Ova priču , verujem, imali ste prilike da vidite u stvarnom životu više puta. Devojka koja možda nije zadovoljna u svojoj koži. U svom gradu, u svojoj zemlji. Devojka koja zbog ljubavi odlazi daleko od svoje kuće. Ili menja veru. Devojka koja bez obzira na predrasude i kritike porodice i prijatelja za svog životnog saputnika bira čoveka druge rase ,naprimer. Ili žrtvuje svoje studije da bi se udala. Menja svoj život iz korena zarad zajedničkog života sa svojim princem. Hrabro, nema šta! Nekada fatalno može biti. Ali, život nam nekada nametne takve situacije. Ako bismo pošli od ove bajke, princ nije mogao postati biće mora. Ustvari, možda je i mogao , da je to zatražio od neke veštice kakvih ima u bajkama. Možda bi bolje bilo da je on zarad Male sirene postao besmrtan i ostao sa njom u vodenom carstvu da živi dugo i sretno, umesto da zajedno sa njom vlada nekom kraljevinom koju kad-tad mogu osvojiti neki varvari, njega ubiti,a nju zarobiti. Naravno, ovo je bajka i to se nikada neće dogoditi. U stvarnom životu, molim sve drage Male sirene da dobro razmisle pre nego što donesu odluku: da li je bolje i pametnije da se transformišu one ili da ipak to urade njihovi prinčevi? Neka dobro razmisle koliko dobijaju, a koliko gube. I neka uvek imaju na umu da se menjaju radi sebe,a ne radi drugog. I Mala sirena je od malena težila ka kopnu, pojava princa je bila samo okidač da zatraži pomoć zle veštice. I da se on nije pojavio, našla bi ona neki razlog da napusti svoju vrstu, verujte mi. Tako da, drage moje Male sirene, budite mudre i oprezne. Menjajte se zbog sebe, ne radi drugih. Ako već toliko zavolite da poželite da postanete neko drugi - želim vam svu sreću sveta , i poslušajte me, ostavite bar malo odškrinuta vrata za sobom, da ako ne daj Bože krene po zlu ,možete da se vratite.

Pepeljuga 

Bajka koju smo čuli bezbroj puta u detinjstvu . Najpoznatija i najuticajnija , rekla bih. Maloj Pepeljugi umire majka, njen otac se ženi drugom ženom koja ima još dve kćeri. U novoj porodici nema mesta za malu Pepeljugu ne voli je maćeha, ne vole je sestre , ne voli je niko. Ona od miljenice postaje sluškinja. Na kraju upravo u nju zaljubljuje se princ, naravno i u ovoj priči čarolija igra bitnu ulogu, i ona postaje princeza , živi srećno do kraja svog života. Surova igra života morate priznati. Ne svojom krivicom, Pepeljuga postaje odbačena i nesrećna. I deluje kao da nema šanse da se situacija promeni u njenu korist. Sve dok naravno ne desi se čudo. U životu ovakvih slučajeva ima puno. Devojka koja je siromašna i to joj predstavlja teret. Devojka koja je ''ružno pače''. Sve druge devojke iz njenog okruženja su ispred nje. Srećne, zaljubljene. A onda, desi se čudo. Ružno pače se pretvori u najlepšeg labuda. Ali u životu nema vile koja budevu pretvara u kočiju. U životu, Pepeljuga će morati sama da se potrudi. Da skine kilograme, promeni frizuru, promeni sebe. Prosto, kao i u Uspavanoj lepotici moraće sama da bude dobra vila. I još nešto ,a tiče se siromaštva, a vrlo je poučno sa obzirom u kakvom vremenu živimo : novac ne garantuje sreću. Postoji izreka da je novac možda ne znači sreću,ali je lepše plakati u poršeu...Lepše nije , svakako je udobnije, ali plakanje je plakanje, ne može biti lepo. Tako da, drage moje Pepeljuge, prinčevi se ne zaljubljuju samo u bogate princeze. Ipak u nama mora živeti ''ono nešto'' što će navesti princa da nas voli i posle ponoći, kao što je ovaj princ u bajci ipak odlučio da potraži Pepeljugu i ako je magija trajala samo do ponoći. Život često ume biti nepravedan prema mnogima koji to i ne zaslužuju,ali prilike u životu se menjaju. Nijedna sreća, kao nijedna nesreća nije večna. Samo, moramo i mi načiniti neki korak. Za početak da imamo želju da se nešto promeni. Pepeljuga je želela da ode na bal,a šta bi bilo da nije? Da ju je bilo baš briga što se tamo negde pravi bal? Šta bi bilo da se prepustila svojoj zloj sudbini i pomislila ''šta će jedna sluškinja na balu, njoj je mesto u kuhinji?'' . Nikada ne bi upoznala princa, zaboravila cipelicu, i ponovo ga srela. Ostala bi zauvek tu gde je i bila. Ovako, bila je spremna na rizik, otišla je pod uslovom da sme ostati samo do ponoći, ali je ipak otišla. Kad načinite prvi korak, lako ćete drugi i treći, ali bez prvog ništa. Zato drage moje Pepeljuge,ako ima takvih ovde, verujte da sve što vam ne odgovara može da se promeni. Kolo sreće se okreće. Samo od vas zavisi kad će početi. Morate ga zavrteti. Nije lako, znam. Ali kada jednom to učinite sve ostalo je mačiji kašalj.

Lepotica i Zver

Eh...Ova bajka možda i nije poznata kao Pepeljuga i Uspavana lepotica, ali u realnom životu , u različitim oblicima je zastupljenija nego ostale. U bajci se radi o trgovcu koji je imao četiri kćeri . Krenuo je na put i pitao kćeri šta žele da im donese. Prve tri su tražile skupocene darove ,dok je najmlađa želela cvet. Kako je bila zima , trgovac nije mogao naći cvet, međutim nabasao je na baštu u kojoj je bilo cveća. Ubrao je jedan, ali tada se pojavljuje strašna zver ,kojoj pripada ta bašta ,zarobavlja trgovca. Zver je bila začarana od strane čarobnice zbog svoje oholosti. Trgovac moli strašnu zver da ga pusti da ode kćerima, on ga pušta uz uslov da mu pošalje jednu od njih kojom će se oženiti, jer tako bi čini bile skinute. Pogađate, trgovac odlazi kćerima , i najmladja odlučuje da ode kod strašne zveri kako bi njen otac bio slobodan. Ona odlazi, živi sa zverskim stvorenjem u začaranom dvorcu , upoznaje njegovu dobru stranu , i pored njegove ružne spoljašnosti. Otac joj oboleva odlazi ka njemu, zadržava se duže nego što sme , sanja svoju zver kako umire, vraća joj se i zatiče ga kako stvarno umire od tuge za njom. Ljubi ga, a on se pretvara u prelepog mladića. Naravno venčavaju se i ostaju srećni do kraja života.

Ova bajka može imati dva lica, dve pouke. Prva je da lepota nije presudna. I to je istina. Može nas osvojiti i ružan muškarac. Može imati ''ono nešto'' , prosto rečeno može imati harizmu, koju neki lepotan ne mora imati. Druga pouka je da ljubav može pretvoriti zlo u dobro. Da ljudi koje smatramo zverima mogu istinski voleti. Lepotica u ovom drugom slučaju može biti svaka žena koja ''reši'' da zavoli čoveka sa one strane zakona, posrnulu dušu i slično. A da li je ljubav toliko moćna da od jednog takvog može napraviti dobricu? Da li je izvesnije da će on postati kao ona ili ona kao on? U bajci ljubav pobedjuje i najgoru kletvu i usud. U životu vrlo retko. Nažalost, možemo nekoga voleti zaista puno, može i taj neko nas, ali ga teško možemo promeniti. Čak i u ovoj bajci, zver je želela da se promeni. Nije želela biti zver , želela je da bude čovek , naučila je lekciju da ne sme biti ohola. Ali ove savremene zveri retko istinski nauče lekciju. Njima odgovara da budu zveri, da se bore sa drugim zverima na ovaj ili onaj način, retko znaju sa običnim ljudima. I svaka lepotica koja reši da ih zavoli, unapred je osuđena da ceo život provede u nekom začaranom zamku sa kog čarolija nikad neće biti skinuta. Ona će uzalud pokušavati da ubedi svoju zver da se mane poroka bilo koje vrste i da se utopi medju običan svet. U većini slučajeva neće uspeti, jer zver neće to hteti. Jer zver to ne ume. Ostaće sama , neće pripadati ni tamo ni ovde. Tužno ,priznaćete. Posebno, ako lepotica pokušava zver otrgunuti od nekog poroka kao što je , ne daj Bože, droga ili alkohol.  Trebaće joj godine i godine da bi to postigla, a neka mi veruje, da neće dok ''zver'' sama ne odluči da se otrgne od toga, ma koliko volela lepoticu.  Tek kad se to desi, ljubav može pomoći da sve teče lakše , nego inače. A do tada...Poražavajuće zvuči znam, ali je nemoguće. Takođe , sve lepotice koje se zaljubljublju u zveri u pravom smislu te reči sa one strane zakona, neka budu svesne da se one moraju utopiti u njihov svet. Jer zveri vole svoj svet, sami su ga birali. Tačno je, i te zveri su ljudi koji mogu voleti . Ali, drage lepotice ,zapitajte se da li zaista želite voleti jednu zver , da li ste sigurne da nikada neće pokazati svoju zversku stranu? Nikada ne možete biti sigurne . Zato drage moje Lepotice, pre neo što budete poželele da velikodušno svojom ljubavlju i velikim srcem vratite nekoga na pravi put ili mirno zaspite pored neke zveri , pomislite koliko je to moguće. Zar nije lakše tu ljubav pokloniti nekome koga ne morate menjati? Zar nije lakše i lepše ''trošiti'' godine sa nekim ko je već na pravom putu ? I, zar nije lepše voleti nekoga ko nije zver , bez straha da će to ikada postati.

Ona...

Dnevnik snova

*O mom prijatelju*

Negde se nalazimo. Smeje se, ide za mnom. Odjednom stajemo na jednom uzvišenju. Obučen je u svetlo , govori mi kako on mora sada leći i biti sahranjen, ali neće umreti. Ja se trebam praviti da je on mrtav. On leže u tu raku, pravi se mrtvim,a ja se osećam čudno.


Nalazim se u nekom lokalu, to je pre škola. Uplašena sam , nešto me čini uznemirenom. On je tu ,ali ne vidi me. Pokušavam mu uhvatiti pogled. Ne uspevam. Sve sam nervoznija zbog toga. Onda, prilazim, grebem ga po podlaktici ,on mi se smeši ,uzima neku čašu i nazdravlja mi. Srećna sam.

Sanjam kako sahranjujem igračku u obliku Deda Mraza koja je od snega. Na toj igrački je njegovo ime, držim upaljenu sveću, hladno je. Sahrana je , u snu, kao prava sahrana. Onda mi ispadaju prednji zubi, ravnodušno ih držim u ruci, odnosim i pokazujem majci.

Sanjala sam kako me je zvao. Skroz stvaran san. U snu sam presrećna zbog toga.

****

*O Njemu i svašta nešto još..*

Sanjam kako prolazim pored nekog izloga sa lutkama. Malo se bolje zagledam, kad ono ,umesto lutaka to su majmuni. Prodavačica , plave kose u crvenom sakou, poziva me da udjem unutra , govori mi kako joj je dosta vremena bilo potrebno da ih izdresira. Ostavlja me nasamo sa njima, oni me odjenom napadaju ,veoma su jaki.Besna, branim se , ubijam ih. Odjednom se nalazim u nekoj kuhinji, gde ih kuvam i pečem, i poslužujem ih toj prodavačici za osvetu , jer me je ostavila nasamo sa njima.

Sanjam da krećem u crkvu sv.petke da zapalim sveću. Odjednom, oko mene je mrak, nešto mi pada na glavu,pokušavam pobeći. Zatim , jure me neki ljudi.

Sanjam kako sam trudna i kako razgovaram sa Njim. On mi saopštava da će da me ostavi, ali mene baš briga. Odlazim u neku crkvu gde se prodaju knjige. Tražim od žene koja ih prodaje da mi da neku Andrićevu knjigu , tačnije Gospođicu, ona mi nešto gundja, ali mi daje neku knjigu ja je uzimam i na izlasku iz crkve , vidim da umesto ''Gospodjica'' , piše ''Starica''.

Sanjam da plivam u moru...Bistro i plavo...ON je negde da pučini....Zove me da dodjem...Ja želim, ali bojim se nečega- pokušavam zaroniti, ali ne uspevam, hvata me panika, budim se.

Sanjam kako krećem našoj kući...Usput prolazim kroz neke gradjevine, crkve, sve je otvoreno,ali i veoma tiho i pusto. Odjednom, što sam bliže našoj kući, na ulici , usput pronalazim njegove stvari - novčanik, ključeve i još nešto. Hvata me panika ,shvatam da se nešto loše desilo. Dolazim kući koja je otključana, sve je otvoreno, ponešto ispreturano...Paničim, neko ga je odveo , u snu sam tužna.

Opet sanjam kuću. Neki ljudi dolaze ,odvode ga negde. Napadam ih,ali uspeju da me savladaju - shvatam da su jači, gadjam ih nekim staklom, uspevam da ih posečem i jako se plašim. Grčevito ga stežem, i urlam :pustite me da ga samo volim.

Sanjam kako sedim na krevetu, u beloj spavaćici. Odjednom, on dolazi, uzima pištolj upucava me u nogu. Nema krvi, tragova, samo bol, užasan bol, plašim se, kako da odem kod doktora, jer nema povreda , ne može mi pomoći.

Sanjam kako mi na čudan način izbija prednje zube. Oni su ogromni, ja mirno odlazim do ogromnog, zlatnog ogledala, vraćam ih na mesto, znam da će ispasti,ali ne marim.

Sanjam kako se vozimo, magistralom, kroz Crnu Goru. Sa desne strane vidim more, sa leve planine. Vozi sve brže i brže, pokušavam da ga zaustavim, ali me ne čuje...Brine me ta vožnja, nerviram se, pored puta su neki znakovi, nešto piše, ali od te lude brzine ne vidim šta i ljutim se što me ne konstatuje.

Sanjam kako me napada neka žena, Romkinja. Ubijam je, imam ogromanu snagu. Ostavljam je iza sebe, nastavljam dalje, odjednom se okrećem ,shvatam da nisam ubila ženu nego neko dete , panično se budim.

Sanjam kako je dan naše slave. Žurim da stignem kući. Međutim , moram proći kroz neko groblje, i prolazim, vidim predivne spomenike, prava umetnička dela. To me opčinjava , zastajem, gledam...Neki spomenici su u obliku andjela, neki djavola, neki giganta...od mermera i kamena....Odjednom, pada mrak , ali ne brine me to, već što kasnim. Žurim, trčim, medjutim spomenika je sve više. Probijam se nekako izmedju njih, dolazim do nekog velikog jezera. Odlučujem da ga preplivam, ulazim u jezero, shvatam da je mesto vode u njemu krv. Plivam, svesna sam da moram doći kući. Uspevam da preplivam jezero, izlazim iz njega i po mrklom mraku stižem kući. U hodniku sam, čujem glasove, panično brišem krvave ruke, da niko ne bi video. 

Sanjam kako sedim u Makedonskoj ulici, u Beogradu. Nalazim se u bašti nekog kafića, čuvam dete , koje je u tom snu, moje. Ne sećam se da li je bio dečak ili je bila devojčica,ali je bilo veselo, odeveno u neku šarenu odeću ,igralo se. Odjednom, čujem zvuk nekih zvončića , staklenih perli. Dete nestaje, odlazi , gubi oblik, ja to vidim, ne zaustavljam ga , zvukovi se i dalje čuju.

Sanjam narukvicu koju sam dobila od njega, kako je nosim na ruci, dolazi neka žena ,ne vidim joj lice i traži mi je. Pokušavam je skinuti sa ruke, ali ne mogu , steže me, useca mi se u kožu. Ja bih da je dam, ali je ne mogu skinuti, i to me nervira. Ona plače, i dalje joj ne mogu videti lik, iako stoji naspram mene.Osećam strah u snu.

Sanjam kako sam u stanu moje pokojne bake, u sobi u kojoj je umrla. U toj sobi je neko ogromno ogledalo, u njemu je njen lik, ali ja je ne smem gledati , već se moram moliti, neko mi govori da se molim više od devet puta i ja se uporno molim, molim, ali ona je još tu.

Sanjam svoje venčanje  sa njim, imam crnu haljinu sa lepim zlatnim brošem. Noć je, dešava se u nekoj crkvi, koja je prepuna nekih prelepih časovnika. On je tu negde, ali ja ga ne vidim, pitam nekoga u snu koji sat je tačan , a onda vidim ogroman bronzani sat, starinski, koji stoji na mestu oltara i kaže mi neko to je naš sat. Pokušavam videti koliko ima sati,ali ne vidim.


Sanjam prelepe male pse. Crni su i čupavi. Sanjam i dva šarena mačora. Napolju je sneg hladno je, ja osećam tu hladnoću. Neku životinju moram poneti sa sobom- prvo uzimam mačora, ali onda se setim pasa, kako su se nežno mazili i igrali samnom. Uzimam njih...